„Паклена тројка“: Оружје које је спасило Москву од нуклеарног удара 

„Нуклеарне цигарете“ су осигуравале безбедност СССР-а током најтоплијег периода Хладног рата. Пре тачно 40 година, 17. децембра 1980. године, у употребу су истовремено ушле три напредне интерконтиненталне балистичке ракете — РС-16Б, РС-18Б и РС-20Б.
Sputnik

Тих година је Роналд Реган дошао на власт у Сједињеним Државама и одредио курс за директну конфронтацију са Москвом. Међутим, појава нових ИБР у СССР-у је охладила главе властима у САД. По чему је специфично ово оружје?

Може сравнити са земљом било који град

Највећа интерконтинентална балистичка ракета у историји Стратешких ракетних снага РФ је РС-10 која је у употребу ушла крајем шездесетих. Она је могла да спусти лаку бојеву главу (0,5 мегатона) на 10,5 хиљада километара или тешку (1,1 мегатона) бојеву главу на 5 хиљада километара, али су Сједињене Државе већ имале противракетне системе који су били способни да пресретну појединачне бојеве главе. Постало је јасно да један носач треба да има неколико бојевих глава. 

Прва ракета са више глава је РС-16А. По величини је била слична Р-10 и није било потребна изградња нових лансера. Бојева глава је била опремљена са четири блока капацитета од 0,5 до 0,75 мегатона. Тако би совјетске стратешке ракетне снаге једним лансирањем могле да приреде 200 „хирошима“ непријатељу. Домет је 10-11 хиљада километара. РС-16А је „добацивала“ до било ког америчког града. Међутим, било је и недостатака, конкретно — не баш најбоља прецизност. 

Развој модернизоване Р-16Б са побољшаним карактеристикама започет је 1976. године. Споља се мало разликовала од свог претходника, али је за један и по или два пута превазилазила његове способности. Тачност се удвостручила, имала је нове бојеве главе и комплекс за раздвајања бојевих глава. Контролни систем је аутономни инерцијални, способан да промени циљ током припреме пред лансирање. 

Комплекс Р-16Б је био опремљен аутономним ваздушним системом за циљање „Меридијан“, који је омогућавао да се ракета покрене и нађе своју путању чак и након нуклеарне експлозије у близини места лансирања. Ово је озбиљно повећавало преживљавање ИБР у случају првог удара потенцијалног непријатеља. Осамдесетих година је изграђено укупно 150 комплета РС-16 обе модификације. 

Носач „Авангарда“

Први пукови са ИБР РС-18А су ступили на борбену дужност средином ’70-их. Ракета је већ носила шест бојевих глава, од којих је свака била капацитета по 750 килотона, као и комплекс средстава за превазилажење противракетне одбране. Домет је десет хиљада километара. Чак и једна РС-18А када пробије непријатељску одбрану, могла би да нанесе колосалну штету. Пентагон је ово видео као једну од главних претњи за америчку безбедност. 

Модификација РС-18Б је конструктивно поједностављена, добила је поузданије моторе, побољшане системе за управљање и борбену опрему. Стратешке ракетне снаге су започеле прелазак на ове комплексе 1980. године, а укупно је 360 ракета било у служби

Занимљиво је да је ово оружје и даље актуелно. Управо РС-18Б носи најновије хиперсоничне бојеве главе „Авангард“. Према подацима Министарства одбране РФ, један од ракетних пукова је већ у потпуности опремљен „Авангардима“.

„Овај комплекс је с пуним правом први у авангарди стварања нових врста оружја, отварајући еру стратешког хиперсоничног оружја“, изјавио је недавно командант Стратешких ракетних снага РФ Сергеј Каракајев. 

Важан аргумент

Тешка двостепена ракета на течно гориво РС-20А је ушла у употребу у децембру 1975. године. Широј јавности је познатија под називом „Сатана“ (по терминологији НАТО-а). То је била најмоћнија ИБР на свету.  

Оружје је било намењено за уништавање свих врста циљева који су заштићени савременим противракетним системима, а производило се у три верзије: моноблок са пуњењем капацитета 8 мегатона и дометом лета 16 хиљада километара, моноблок са бојевом главом капацитета 20 мегатона и дометом од 11 хиљада километара, као и са вишеструком бојевом главом (осам блокова од којих је сваки капацитета 1,3 мегатоне). 

Упркос ионако прекомерној снази нове ракете, рад на њеној побољшаној верзији је убрзо почео да се повећава. РС-20Б је већ могла да носи десет бојевих глава од којих је свака имала капацитет једну мегатону, и да погађа мале циљеве који су били веома чврсти, на пример, заштићени подземни бункери и командна и контролна места. Модернизована верзија је била тачнија, поузданија и лакша за производњу. Од своје претходне верзије се разликовала новом фазом раздвајања бојевих блокова, која је омогућила покривање много већег подручја. 

Посебно вреди истаћи метод базирања и лансирања ракете. Постављена је у лансер директно у транспортно-лансерни контејнер, напуњена горивом и тада је била у борбеној приправности. Време припреме за лансирање је нешто више од минута. Из лансера ракету РС-20Б је избацивао акумулатор притиска на прашкасти набој. Мотор се укључивао већ у ваздуху. 

Следећи развој је РС-20В. Она је прецизнија, повећало се подручје за раздвајање бојевих блокова, а време припреме за лансирање се смањило. РС-20Б су и даље у служби, а требало би да их замене напредне тешке ракете РС-28 „Сармат“. Очекују их у трупама следеће године. 

Прочитајте и:

Коментар