Чињеница да је договор уопште постигнут говори да се британска упорност исплатила, сматра Синиша Љепојевић, дугогодишњи дописник српских медија из Лондона. Према његовим речима, споразум који броји више од две хиљаде страница успостављен је, мање-више, на бази правила Светске трговинске организације, с тим што неће бити царинских баријера.
Такође, наводи наш саговорник, ствар која је за Британце била изузетно важна је да законодавство ЕУ ни у којој сфери више неће важити у Великој Британији, а у случају трговинског спора биће надлежна институција неке треће земље.
Споразум око Брегзита – чија је била последња
„У основи, Британија је успела да оствари највећи део онога што је тражила. Статистички гледано, око 50 посто овог уговора о слободној трговини чине стари британски захтеви, око 30 посто су компромиси, а остатак је за сада још нејасан. Међутим, кључне ствари су познате. Пре свега, Британија је успела да издејствује да ЕУ пристане на трговински споразум, јер је основни циљ био да споразума не буде и да се Британија тако казни, што би требало да буде порука оним другим који би такође хтели да изађу Европске уније“, објашњава Љепојевић.
Кључна ствар и највећи проблем била су, додаје наш саговорник, права на рибарење. Према правилима ЕУ све земље имају права да лове у било чијим водама, а Француска, која је предводила преговоре, упорно је инсистирала на томе да права рибарења остану. Британија је то одбијала са објашњењем да је рибарство један од разлога зашто су људи гласали за Брегзит.
„ЕУ је тражила да рибари Уније имају неограничено право на лов у британским водама у наредних 14 година. Пронађен је компромис и договорено је да тај период траје шест година, с тим што ће квоте за рибарење бити другачије за рибаре из ЕУ. Након истека шест година они неће више имати право ту да лове. Дакле, кључни спор је решен, а остало је мање-више техника на нивоу стандардне слободне трговине у свету, у овом случају без царинских баријера. Такође, решени су и проблеми финансијских институција из Британије које ће моћи да раде у ЕУ на бази „пасошких права“, дакле преко својих представништава, али без потребе да буду регистроване на територији земље у којој послују“, наводи Љепојевић.
У суштини, сматра наш саговорник, док је Британија добила највећи део онога што је тражила, Европска унија је сачувала образ правећи компромис око рибарства, као и око права њених грађана који живе у Великој Британији, али и Британаца који живе у ЕУ.
Која страна је заправо попустила
Слободан Зечевић са београдског Института за европске студије каже да би непостизање договора Брисела и Лондона изазвало велику штету и једној и другој страни, па је било неопходно наћи начин да се то избегне и да се дође до неког компромиса. Он, међутим сматра да ЕУ није та која је начинила веће уступке.
„Мислим да је економски слабија страна, Велика Британија, на неки начин морала да попусти, јер је много мања пропорција европског извоза у Британију него што је обрнуто. У суштини, поставља се питање тог Брегзита - да ли је он, уколико није најава распада Европске уније, у политичком и економском смислу заиста исплатив? То ће остати калкулација за наредних десет, петнаест година“, оцењује Зечевић.
Да до споразума није дошло, наглашава он, било би јако тешко управљати том кризом, јер су економски улози велики.
„Они би се вратили на наплату царина, направиле би се велике гужве и питање је да ли би Британија, у крајњој линији, била довољно снабдевена јер је она велики увозник пољопривредних производа. ЕУ у неким сегментима практично „храни“ Британију. Дакле, иако је Лондон дуго инсистирао на многим стварима, морао је да направи низ компромиса и попусти у односу на оне циљеве које су себи задали Брегзитом, јер ово није онај Брегзит који су најављивали Најџел Фараж и други политичари“, примећује Слободан Зечевић.
Сукоб Француске и Немачке
Споразум Брисела и Лондона, указује Синиша Љепојевић, сасвим сигурно јесте олакшање за обе стране, тим пре што је иза свега заправо био још један ниво проблема - политички сукоб Француске и Немачке.
„Француска је предводила ове преговоре и кочила их је до те мере да је Лондон био спреман на излазак без договора. Са друге стране, Немачка је инсистирала на томе да треба постићи договор. На крају, ипак је Немачка победила и договор је постигнут. То је важно због тог политичког сукоба унутар ЕУ, где је Француска ову ситуацију користила да покаже да је она та која је лидер ЕУ. Ипак, на крају се показало да то није случај“, примећује Љепојевић.
На питање какву поруку споразум Лондона и Брисела шаље осталим чланицама ЕУ, које можда размишљају о томе да је напусте, он каже да ту постоје два елемента.
„Пре свега референдум у Британији, затим политички уговор постигнут прошле године и коначно овај споразум показују да је могуће изаћи из ЕУ. Други елемент је како ће се Британија показати после изласка из ЕУ. Ако се она привредно опорави и ако то крене неким охрабрујућим током, онда ће то сигурно охрабрити неке друге земље, Данску, Шведску, земље које су изван Еврозоне. Али, то ћемо тек да видимо“, закључује Синиша Љепојевић за Спутњик.
Подсетимо, трговински споразум обухвата одредбе о бројним аспектима – од цивилне нуклеарне сарадње и енергетских интерконекција, до рибарства и ваздухопловства. Споразум гарантује трговину са „нултом царином и нултом квотом“ робе у вредности од 668 милијарди фунти у 2019. години, али значи и важне трошкове за предузећа јер се извозници суочавају са мноштвом граничних провера од 1. јануара.