На српском језику недавно је објављен роман „Храст је и даље ту“ Софије Лундберј, читаоцима у Србији најпознатије по роману „Црвени адресар“.
Овај, као и сви други романи шведске ауторке, засновани су на истраживању потиснутих осећања главних јунака која утичу на њихове одлуке, њихово понашање, па и њихове целокупне животе. То интересовање за унутрашњи свет обичног човека подстакло је многе критичаре да Софију Лундберј упореде с њеним сународником, популарним Фредриком Бакманом.
Многе жене пате у тишини
У романима Софије Лундберј доминирају жене разних генерација, суочене с разноврсним животним изазовима, пре свега унутар породице. Тако је и у роману „Храст је и даље ту“, у којем главна јунакиња Естер покушава да се избори с осећањем кривице након развода. У томе јој помаже необична госпођа Рут, жена старије, послератне генерације, одгајана тако да проблеме у браку крије и од других и од себе и да се препусти судбини, каква год она била.
Софија Лундберј објашњава да је на писање романа „Храст је и даље ту“ подстакло интересовање за положај савремене жене у друштву, за њен статус у породици, на послу и у разним другим околностима.
„Почела сам да размишљам о свим својим разведеним пријатељима, нарочито о генерацији наших очева и мајки. У великом броју случајева очеви су започели нови живот, добили нове породице, а жене из генерације наших мајки углавном су остале саме након развода. Мислим да многе жене пате у тишини. Када се родио лик главне јунакиње Естер, схватила сам да не желим да она буде једна од тих жена која ће остати сама и кривити себе за све што се догодило. Због тога сам желела да истражим како би моја јунакиња могла да превлада тај осећај. Желела сам да је излечим, да осети да је јака, да је напустила мушкарца пре него што је њихов однос постао превише насилан. Напустила га је у правом тренутку, како би успела да се опорави и да има добар живот“, каже Софија Лундберј у разговору за Спутњик.
Емпатија нам је омогућила да опстанемо као врста
У романима Софије Лундберј очигледно је интересовање ауторке за психологију и људско понашање, за истраживање разних емоција које успоравају кретање и деловање савременог човека. На питање које је најтоксичније осећање нашег времена, ауторка одговара:
„То су потреба за контролом и пренаглашена индивидуалност. Оно што је одржало нашу цивилизацију и што је омогућило људима да преживе јесте емпатија. Да људи који су живели у пећинама нису узимали своју беспомоћну децу бранећи их од звери, не бисмо преживели као врста. Ако постанемо превише индивидуални и превише склони контроли, превише себични – свет ће нестати. Потребно нам је саосећање, потребно нам је да бринемо једни о другима и да једни другима помажемо, да престанемо једни друге да кривимо за све. Мислим да су нас друштвени медији сувише усредсредили на саме себе. А много је људи који брину о другима у тишини. Њих не видите на медијима, не можете ништа чути о њима, а управо су они ти који омогућавају да све функционише. Мислим да о томе треба да пишемо и да то подигнемо на виши ниво“, сматра ауторка.
Угрожава нас вирус, али и климатске промене
Софија Лундберј је поред тога што се бави књижевношћу, једно време радила и као новинар. Каже да вести чита сваки дан, те да може рећи да је готово зависна од информација.
„Врло је застрашујуће време и врло је исцрпљујуће пратити вести. Покушавам да вести о вирусу не стављам испред веома важних вести о клими. Климатске промене су велики изазов који стоји пред нама. Све ово што се дешава сада, то што седимо код куће, што смо одложили бројна путовања, све нам је то, заправо, било потребно због нашег климатског окружења. Читам вести на сваки сат и имам нотификације које ме обавештавају ако се деси нешто заиста важно, тако да се и даље понашам као новинар. Веома сам радознала, уживам у читању и конзумирању информација“, наводи наша саговорница.
Иако се слаже с оценом да смо данас изложени превеликом броју информација, Софија Лундберј, ипак, сматра да људи имају право на њих, односно право на то да знају шта се око њих догађа.
„Веома је важно бити у току с вестима. Ја купујем дневне новине, јер у њима могу да прочитам и оно што бих на интернету прескочила. На интернету бирате само оно што вас занима, а постоје и алгоритми који бирају уместо вас. У новинама добијате све“, наглашава Софија Лундберј.
Морамо заједно решити овај проблем
На питање шта је за њу излаз из ситуације у којој се нашла, као и сви други људи на планети, Софија Лундберј одговара:
„Нисам сигурна да покушавам да нађем излаз. Прихватам ситуацију. Ово је наш живот сада и ми морамо радити заједно да бисмо то решили, онако како можемо. А најбољи начин да ово решимо јесте да останемо код куће, да одржавамо дистанцу, да перемо руке, да будемо веома опрезни. Ја то радим да бих заштитила старије људе, јер мислим да је ово веома озбиљна ситуација“.
Наша саговорница каже да се не плаши тешких ситуација, а да се то може видети и у њеним књигама, јер у њима истражује управо начине како да се људи носе с проблемима и изазовима.
„Мислим да за мене као писца све ово и није нека велика промена. Увек сам радила од куће, имам своју рутину, ујутру шетам, онда почињем да радим, поново шетам пре ручка... Тако да је мој дан прилично непромењен. Много је људи који су изгубили посао, који не могу да оду у своје канцеларије и сретну се са својим колегама, то је веома тешко и то разумем“, наводи Софија Лундберј.
Шведска јесте у локдауну
С обзиром на то да живи у Шведској, једној од ретких земаља у свету које се током протеклих месеци нису суочиле с класичним карантином и локдауном, питали смо Софију Лундберј какво је искуство Швеђана током ове пандемије, да ли су уплашени и на који начин се односе према мерама за њено сузбијање.
„Разлика је у томе што ми имамо либералније законе, али ми јесмо закључани. Сви који могу да раде од куће – раде од куће, и то је владина препорука. Постоји препорука да сви остану код куће, да се не путује, да се иде само у продавнице прехрамбене робе једном дневно, препорука је да се никуда не одлази и да се људи не састају ни са ким изван своје породице. Ми, дакле, имамо врло ригорозне препоруке, а једина разлика је у томе што немамо локдаун под притиском полиције. Има људи који не поштују ова правила, али већина људи је заиста код куће. Већина људи је врло одговорна према свему овоме“, каже наша саговорница.
Софија Лундберј је прошле године гостовала на Међународном београдском сајму књига и то је, како каже, било њено последње путовање у иностранство пре пандемије, јер су сва наредна била отказана.
Она истиче да су сви у Шведској веома тужни због ове ситуације, али да је прихватају с миром, као стварност од које се не може побећи.
„Моји родитељи нису изашли из своје куће од марта. Имају кућу с баштом, али ми им доносимо намирнице и остављамо их испред врата. Врло се заштитнички односимо према њима. Надамо се да ће долазак вакцине све променити“, уверена је Софија Лундберј.