Најпознатији писац шпијунских романа Џон Ле Каре преминуо је 12. децембра у 89 години, у Корнуволу, на југозападу Енглеске. Рођен као Дејвид Џон Мур Корнвел радио у британској обавештајној служби и због тога је књижевну каријеру почео под псеудонимом, почетком 60-их година прошлог века. Објавио је више од 20 књига којима је редефинисао, а многи сматрају и надрастао жанр шпијунског романа.
Новинар, писац и преводилац Мухарем Баздуљ каже за „Орбиту културе“ да је за њега смрт Џона ле Каре значила „губитак омиљеног кандидата за Нобелову награду за књижевност“. Подсећа да је Нобелова награда за књижевност у последњих неколико година имала је идеју да шири, што би рекао Уелбек, подручје борбе, па су је добили Светлана Алексијевич чија дела граниче са журнализмом и Боб Дилан, као рок песник.
„Међутим, постоји и јачи фетиш, а то је раздвајање жанровске од озбиљне књижевности. Ако постоји писац који је надишао ту поделу онда је то био Џон ле Каре. Његова смрт није означила само завршетак најважније каријере шпијунског романа, него и крај опуса једног од најважнијих писаца на енглеском језику друге половине 20. и почетка 21, века“, сматра Баздуљ.
Пропали шпијун – непревазиђени писац
Ле Каре је тему хладног рата најозбиљније обрадио, али на начин како се велике политичке одлуке и дилеме ломе на обичног човека, али је после надрастао хладноратовски оквир и успео да остане једнако потентан и занимљив писац.
„У свом читалачком искуству, не знам ниједног писца, не само у енглеском језику, него у светској књижевности који је толико сугестивно показивао како се политика прелама на свакодневни живот појединца. У светској књижевности био је нешто јединствено“, наглашава Баздуљ.
Шпијунску каријеру ле Каре је врло рано окончао након што је најпознатији хладноратовски шпијун Ким Филби „провалио“ Совјетском Савезу комплетну Британску мрежу, али је неуспех Ле Кареа као шпијуна у многоме помогао његовој књижевној каријери, сматра саговорник Спутњика.
„Као и људи што су били неуспешни спортисти па су онда постали спортски новинари или који су се 'мотали' око бендова али нису знали да свирају па су постали музички критичари, имају инсајдерско знање о некој области и ако су истовремено талентовани вербално или језички, они су јако драгоцени. Талентовани писци кад пишу о шпијунском свету чак и ако прочитају све на ту тему и разговарају са шпијунима, недостаје им тај траг аутентичности. Ле Кареова каријера која није била ни довољно дуга ни довољно успешна опет је била довољно стварна да он знање о том послу покупи, што му је дало предност која је недостижна“, истиче Баздуљ.
Презир према „рођацима“ из Америке уз поштовање Руса као непријатеља
Без обзора што је шпијунску каријеру окончао почетком хладног рата захваљујући тешком поразу од КГБ-а, у Ле Кареовим књигама не постоји за Британце карактеристична русофобија. У његовим романима, највећи негативци су Американци.
„Његови јунаци Американце са приличним цинизмом зову 'рођаци'. Свесни су да морају са њима да сарађују, али су исто тако свесни да их 'рођаци' искориштавају. Са друге стране, код 'рођака' не постоји чак ни у траговима та нека врста витештва. У раним књигама непријатељ је Совјетски Савез, касније се појављују и Руси, али према њима постоји нека врста поштовања према достојном противнику“, истиче Баздуљ.
За ле Кареа је најкарактеристичније, као и за његовог кључног јунака Џорџа Смајлија, који се може сматрати његовим алтер-егом, велика германофилија и јак проевропски став. Био је жестоко против „брегзита“ и у књизи „Наслеђе шпијуна“, последњој у којој се Смајли појавио, он је скоро памфлетски приказао свој отпор према напуштању ЕУ, додаје наш саговорник.
„Он каже, све што је британска тајна служба и политика радила од краја Другог светског рата надаље, имало је смисла у контексту уједињене Европе (која би укључивала и демократску Русију) као коначног циља. И у том смислу је данашњи свет и Британија под Борисом Џонсоном помало и негација оног што је био његов идеал“, сматра Баздуљ.
„Ум царује – снага кладе ваља“: Смајли би био шеф Џемсу Бонду
Џорџ Смајли, главни јунак већине Ле Кареових дела сушта је супротност „суперхероју“ Џемсу Бонду. Ле Каре га описује као ниског и дебељушкастог који у физичком смислу не изазива никакво страхопоштовање. Али он својим знањем немачког језика, упућеношћу у стране културе и интелигенцијом ствара једну врсту потпуно другачијег страхопоштовања.
У енглеској традицији није толико близак Шерлоку Холмсу него оцу Брауну, јунаку романа и прича Гилберта Кита Честертона, католичког свештеника који јако добро познаје људску душу и захваљујући томе успева да функционише у свету детектива, оцењује Баздуљ.
Врхунцем ле Кареовог опуса сматра се „Карлина трилогија“ – „Дечко, дама, краљ, шпијун“, „Племенити ђак“ и „Смајлијеви људи“, а он се појављује у укупно осма или девет књига и у свим тим романима, Џорџ Смајли је неко чија вредност за службу потиче из познавања људске природе и душе, а не из физичке снаге.
„Не само у смислу обнове архетипа 'ум царује – снага кладе ваља', ако бисмо замислили филм или књигу у којој би се појавили и Џемс Бонд и Смајли, наравно да би Смајли био шеф Џемс Бонду, а не обрнуто“, закључио је Баздуљ.