Ако је веровати вашим одговорима – такав не постоји, што је била једна од опција у анкети где су као кандидати предложени Драган Стојковић Пикси, Вељко Пауновић, Владан Милојевић, Ненад Лалатовић, Саво Милошевић и Славиша Јокановић.
Од 1.292 одговора на питање „Који селектор би сигурно одвео Србију на Светско првенство у Катару 2022. године?“ 53 одсто је било за опцију да – такав не постоји.
Пикси, фудбалска легенда, некадашњи функционер и садашњи незапослени тренер је добио 18,7 одсто гласова, а за њим је Пауновић, менаџер енглеског Рединга и трофејни селектор младе репрезентације Србије са 11,8 одсто.
Трећи избор је Владан Милојевић, бивши тренер Црвене звезде са 6,1 одсто, а следи тренер Војводине Ненад Лалатовић са 4,1 одсто.
На зачељу је тандем бивших фудбалера, тренера и легенди Партизана – Саво Милошевић је добио 3,3 одсто гласова, а Славиша Јокановић 3,0 одсто.
Сва та имена су провејавала у јавности од момента када је Тумбаковић завршио свој мандат у Фудбалском савезу Србије, када је речено да је потпредседник тог тела Марко Пантелић задужен за разговоре са потенцијалним наследницима.
Пикси је као први пик био тема и пре утакмица са Норвешком и Шкотском у баражу за пласман на Европско првенство, које су окончане неуспехом и потоњом сменом Тумбаковића, сходно чему је пета Звездина звезда поново излетела у први план.
Појавио се Стојковић изненада у Србији, на отварању јапанске фабрике гума у друштву државног врха Србије што је прихваћено као знак да би ускоро могао да добије први посао после одласка из Кине, од кога и даље зарађује.
У светлу тих спекулација се само једном обратио јавности и истакао да „треба сви да га желе“ на селекторској позицији, а то је знак за остварење једног облика фамозног „друштвеног консензуса“ у чему значајну реч имају организоване групе навијача Црвене звезде, са којим Стојковић већ има историју прожету непријатељским тоновима.
Консензус, бар у Србији, постоји око Вељка Пауновића, господина у свету фудбала који је овој земљи донео наслов шампиона света, са играчима млађим од 21 године на Новом Зеланду пре пет година.
Момци са којима се тада попео на кров Европе би у наредном периоду требало да буду окосница националног тима, али је сасвим јасно и да актуелни менаџер Рединга има лошу историју, са још једном јаком институцијом – Фудбалским савезом Србије.
Владан Милојевић нема те проблеме – трећи је у питању и има име и презиме. Наводно Милојевић не жели да сарађује са Владимиром Матијашевићем, спортским директором репрезентације са којим је не тако давно сарађивао у Чукаричком, а и под чврстим је уговором са арапским новцем.
Име Ненада Лалатовића се појавило у светлу превирања у Војводини, клубу коме је ове године донео трофеј у Купу Србије.
Живописна личност попут бившег капитена Црвене звезде има обичај да у последње време говори о својој баштини у новосадском клубу, провејава мисао о одласку, а такође због блискости врху власти, Лалатовић је увек у причама о некаквим позицијама.
За крај, Владимир Ивић и Славиша Јокановић, млади тренери екстремног талента са заједничким искуством катастрофе у Вотфорду, извесно је да не би желели да стављају на коцку свој реноме за ствар у коју се не верује – пласман на Светско првенство.
Скупштина Фудбалског савеза Србије би у марту требало да пружи одговоре на сва питања, најкасније, али би некаква бржа одлука, па и за време празника, донела утисак да ће се можда, некако, чудом, десити да за две године слушамо химну Србије на једној од две највеће спортске смотре света.