Обара све пред собом
Меланија, Елза, Анка, Краљица Милена, Госпођа Форд само су неки од ликова којима је живот у филму и на сцени подарила Весна Чипчић. Играла је у делима Александра Ђорђевића, Соје Јовановић, Здравка Шотре, учила од Гидре Бојанића, Лазара Ристовског, Љубише Самарџића, Стевана Шалајића... Данас, на сцени Београдског драмског позоришта припрема две представе – „Тихо тече Мисисипи“ према роману Владимира Табашевића у режији хрватског уметника Ивице Буљана и „Living room“ ауторски пројекат госта из Немачке Ерсана Мондтага.
„То да Ивица Буљан долази у Београд и да режира у нашем позоришту је бескрајна радост за мене. Изузетно га волим и ценим, толико да сам знала да седнем у авион и одем у Љубљану, Загреб, Брионе да бих била на његовој премијери“, каже за Спутњик Весна Чипчић.
„Док гледам представе Ивице Буљана дође ми да оборим све испред себе и да скочим међу глумце на сцену. Толико ми се допада то што он ради“, открива глумица.
Може се учити и од младих
Чипчићева истиче да ће се на сцени наћи у друштво младих колега од којих како каже и она множе много тога да научи.
„Како сам учила од великих када сам била веома млада тако сам данас кадра да учим од младих колега. Има се од њих шта научити. Друго је време, други су обичаји, други ритмови живота па и ритмови на сцени. Природно је и нормално да желим да ухватим њихов корак, да са њима станем ’барабар’ на сцени“, признаје Весна Чипчић.
Зашто желиш бити човек?
Поред ове две представе, Београдско драмско позориште припрема још неколико пројеката којим ће пркосити корони и то под слоганом „Зашто желиш бити човек“. На питање, шта за њу значи бити човек, наша саговорница каже:
„Најважније у животу је како бити човек, како препознати лепо у људима, како волети, како се радовати малим стварима. Мислим да смо то заборавили, мислим да немамо довољно емпатије за све оно што јесте туга и несрећа за људе око нас. Морамо да обратимо пажњу на свет око себе и да волимо.“
У Новој години, Весна Чипчић је пожелела добро здравље и много добрих представа које ће надокнадити ускраћено време позоришту. Она је такође пожелела да култура добије пажњу какву заслужује. А што се ње тиче, она каже:
„Две представе у Београдском драмском позоришту довољне су да будем срећна. Шта ћете лепше за једну глумицу.“