Човечанство, свет, Европу, Србију, сваки град у њој је током претходне године погодила незапамћена ситуација проузрокована пандемијом вируса корона, која је однела много живота, али и изазвала кризе на свим пољима.
Фудбал, као најважнија споредна ствар на свету, није могао да прође мимо тога, али, како каже Ђуровски, српски фудбал је од већих последица и несрећа себе спасао већ постојећом несрећом – немаштином.
„Тешка година је за нама, ковид је донео велике претње спорту, економији глобално... Са друге стране, у нашем фудбалу ни досад није било превише гледалаца на трибинама стадиона, осим када играју вечити ривали. Ни економска страна није превише претрпела, ионако нема много улагања у српски фудбал, клубови нису приватизовани... Генерално, осим Партизана и Црвене звезде остали клубови нису претрпели велику штету јер свакако крпе крај са крајем“, рекао је Ђуровски.
На глобалном нивоу, сагласан је наш саговорник, фудбал је изгубио много новца, милијарде су нестале због пандемијских околности, а све је углавном у вези са навијачима, куповином карата, маркетингом и другим пратећим садржајима.
„Проблем је за играче и тимове, другачије је када се игра пред празним трибинама. То је недавно рекао и Кристијано Роналдо, да нема тог набоја, нема синергије са навијачима... Све се одиграва без емоција, фудбал, спорт уопште је у 2020. години остао без емоције. Не говорим само о радости, слављу, у емотивни корпус улазе и туга због лоших резултата, разочарања, све то је изостало“, додаје Ђуровски.
Нове околности су изискивале адаптацију, што је било тешко пре свега за играче који наступају за најпопуларније тимове.
„То је неки природни ток, ја сам разговарао са играчима Звезде, на пример, морали су да се навикну на све. Опет, другачије је када имате успехе, онда се све лакше подноси, лакше се прихвата... Клубови и играчи који немају тај луксуз тешко доживљавају и преживљавају поразе, буде и инцидената... Све је то психолошки фактор, кад је онако, депресивно, то много утиче на играче који немају изражен карактер“, истакао је Ђуровски.
Репрезентација Србије није успела да се пласира на Европско првенство, ни после 20 година, што је схваћено као огроман неуспех.
„Ми смо као репрезентација, чудни, што би рекли људи... Како смо играли одлично против Норвешке, ја не могу да кажем да је утицало много на играче то што је недостајала публика, не бих се сагласио са тим што су они говорили, морали смо боље да одиграмо. Доживели смо неуспех, психолошки је све то било тешко...“
Србији следе квалификације за Светско првенство у Катару 2022. године, где неће имати нимало лак посао у дуелима са Португалијом, Републиком Ирском, Азербејџаном и Луксембургом.
„Морамо да превазиђемо све што се десило, морамо да бирамо играче са карактером, то је моја идеја, само победници могу да одведу Србију на Светско првенство. Ту не сме да се погреши... Некада и доброг играча и не треба звати, ако нема карактер. Треба звати победнике“, апострофирао је Ђуровски.
Када се говори о националном тиму, незаобилазна тема је култ репрезентације, који стоји као некаква недостижна мисаона именица.
„Ми у Србији волимо да будемо критички расположени, да тражимо кривца у другоме, а да не полазимо од себе. Треба да вратимо тај култ репрезентације, као што имају Хрвати. То није посао од годину, две, три... Моја идеја је да се, рецимо, тај национални стадион изгради у срцу Србије, у Шумадији, у Крагујевцу, Чачку, да се тај регион подигне на неки ниво, да се ради са школама, да се створе услови да навијачи подрже репрезентацију. Кажу – нема тамо аеродрома, хотела... Па, од Београда до Крагујевца има сат времена вожње аутопутем, људи из Бањалуке би долазили, за три сата су ту, и Црне Горе... Мора да неки центар да се дигне нови ниво, да се систематски направи то. То је идеја по мени, култ репрезентације ствара народ, а не репрезентативци. Видите Шкоте, двапут за сто година су били на неком великом такмичењу, али су им стадиони пуни, то треба да вратимо“, истакао је Ђуровски.
Последњи пут је „култ репрезентације“ постојао у ерама Радомира Антића и Славољуба Муслина, Љубиша Тумбаковић је покушао то да уради, није успео и сада му се тражи замена.
„За мене је Драган Стојковић Пикси чивек који једини има ту харизму, да споји играче, има аузторитет... Мислим да он то може да направи. Мишљења сам и да председник Савеза треба да буде бивши фудбалер, привредници треба да воде клубове, да се клубови коначно приватизују, да се направи лига од десет клубова, јака лига са јаким спонзорима, две друге лиге и да се организују такмичења“, закључио је Ђуровски, уз најлепше жеље читаоцима српског издања Спутњика.
► Испратили смо Марадону и Кобија, Антару и Петка, али и Бобану – шампионку са трагичном судбином
► Спутњиков спортиста године: Тихи херој гласних дела – Никола Миротић
► „Нови сој“ прети традицији у колевки фудбала – играчи болесни, а тренери уплашени