Никола Куга је „игром случаја“ рођен у Бихаћу 1986. године, али је живео у Лици. Уследила је селидба у Црну Гору „због сплета несрећних околности“, па онда и у Србију.
Кошаркашку каријеру је почео средином прве деценије 21. века, а сада ју је већ завршио.
То што је рођен на Балкану га није спречило да обиђе, малтене буквално, цео свет – и то професионално се бавећи кошарком.
Почетак каријере му је био уобичајен за дечака који се бави кошарком. Први мањи кораци у КК Каста, први озбиљнији кораци у ФМП-у из Железника, а онда...
Мароко, Словенија, Исланд, Естонија, Либан, Емирати, Малдиви...
„Живео сам као номад. Али, све је дошло спонтано – без икаквих планова“, почео је своју причу Куга за Спутњик спорт.
Да неко из Србије оде неколико дана у Мароко из туристичких разлога била би занимљива прича, а камоли да тамо са 19 година оде како би зарађивао за живот.
„Није ми било ни на крај памети. Припремао сам се у Сремској Митровици за наредну сезону и позвао ме је један агент, да одиграмо неки 'пет на пет'“, прича Куга и присећа се да није знао ко ће га ту гледати.
Испоставило се да су на том тренингу били људи из Марока, којима се овај тада млади српски кошаркаш свидео, те су решили да га позову свој тим у Казабланки.
„Дошао сам када је био Рамазан, до тада нисам ни знао како то изгледа. Међутим, ти људи су ми стварно изашли у сусрет, били су сјајни. Било нас је у једном тренутку нас тројица (у Казабланки) са ових простора и то ми је доста помогло“, присећа се Куга свог првог великог путовања и наставља:
„То тамо није ни близу професионализма на који сам ја навикао. Код нас је то два-три тренинга дневно, али тамо... ако је тренинг у седам, пола играча дође у пола осам. Једино ако је утакмица онда се сви скупе и буду озбиљни. Људи си тамо љубазни, желе да вам учине. Налетео сам на сјајне људе и тренера, тако да ми је тамо било сасвим океј, осим тог првог шока у приступу кошарци“.
Николи можда Мароко није био најзанимљивија путешествија у животу, али, како каже, можда му је и највише помогао у животу, јер је ту научио битне ствари за даље експедиције.
Поред поменутих земаља ту су били још и Немачка, Естонија, Португал, Норвешка, Шведска, па чак и Индонезија, Колумбија и Аустралија.
На крају – Куга је обишао пет континената и укупно 25 земаља, на којима је је наступао за око 28 клубова. Ни он сам не зна колико тачно, веровали или не.
„Либан је једна од ретких земаља (у којима сам играо) где људи буквално живе за кошарку. Мелбурн и Сингапур су градови који су ме оставили без текста, ако бих морао да издвојим неке. Културолошке разлике у земљама попут Вијетнама и Тајланда су оставиле можда и највећи утисак на мене“.
Никола је имао (не)прилику да у свакој лиги у којој је играо буде странац, па да самим тим на њему увек буде већи притисак него на домаће играче.
Јер, као и у Србији, од странаца се очекује инстант-квалитет.
„Ако имаш квалитет, мораш да знаш како да 'хендлујеш' тај ментални део. Било да си у НБА, било да си на Исланду, сви очекују нешто од тог странца којег су платили. Добро се сећам једне ситуација на Исланду. Биле су као неке мини-купке са врућом водом, а напољу је минус 20 степени. Мени први пут није било свеједно - излазим потпуно го после тренинга на минус 20 и, океј, улазиш (у ту 'купку') телом, али ти се глава потпуно заледи. Ја сад - хоћу ли, нећу ли... и видим децу малу са родитељима. Кажем себи: 'Ако могу они, можеш и ти'“.
Следећа лига у којој је Никола играо била је на – Малдивима.
„После Исланда сам одмах ишао на Малдиве. То је разлика - небо и земља, буквално невероватно“, рекао нам је Куга.
Тамо кошарка није била ни квалитетна ни приоритетна, што не значи да се Куга није феноменално провео. Напротив.
„Тамо је кошарка на најнижем могућем нивоу, поготово ако се гледају те лиге у којима сам претходно играо. Имају седам или осам тимова, целокупан турнир, који они зову лига, траје четири до шест недеља. То је више једна туристичка варијанта где доживите Малдиве на туристички начин. Ја сам се тамо враћао три-четири пута, ишао сам на те 'ризорте' и то је вероватно најлепша туристичка дестинација на којој сам био. То је земља у коју увек желиш да се вратиш“.
Наш саговорник нам је испричао једну занимљиву анегдоту везану за Малдиве.
„Људи су тамо невероватни. Тамо се са неким договориш да се нађете у, рецимо, пет сати, и ти дођеш у десет до пет – и њих нема. Нема их до девет увече, нема их понекад ни до сутрадан ујутру. Не јављају ти се телефон уопште. Прва три, четири дана сам мислио да им неко приређује скривену камеру. Међутим, они зову сутра, рецимо у три, четири поподне и питају те где си. Ја у чуду, не верујем шта се дешава, међутим то су они, имају неки свој филм и начин размишљања“.
Једна од наредних дестинација била му је Либан, где је играо у екипи у којој су у једном тренутку играли и Ратко Варда, али и Хасан Вајтсајд, који се директно одатле вратио у НБА лигу.
Куга је, иначе, постао први играч који је са ових простора отишао у Колумбију 2014. године. И ту је, наравно, имао неколико несвакидашњих искустава.
„Рекао сам да је Мароко најбитнији што се тиче мог сазревања, али Колумбија је најинтензивнија кошаркашка сезона који сам икада имао у животу“.
„Они раде све збрда-здола. Пет дана пре почетка лиге, они мене зову и кажу ми да морам да дођем сутра. Тих пет дана се одвијао лудачки сценарио. Прво сам морао да добијем спортску визу. Како то урадити за пет дана? Они ургирају, амбасада не постоји у Србији, прва је у Бечу... Ја у једном дану морам да идем за Беч, да се вратим авионом, па да сутрадан летим за Боготу и на крају да дођем у Медељин. И то не тамо где ми је клуб, већ тамо где ћемо играти прву утакмицу“, присећа се Никола невероватне ситуације.
„У Бечу ме је задесила једна таква ситуација... Ја долазим у Беч, претходно сам се чуо са тим конзулом колумбијске амбасаде, и он ми објашњава да они морају да пошаљу неки официјални папир. Долазим у амбасаду, а он ми каже да нису послали тај папир. Лет ми је био у пет, дошао сам у амбасаду у девет, а увече око девет ми је био лет назад за Србију. Ако не добијем тај папир - нема ништа од Колумбије“, прича нам наш саговорник и наставља:
„Некако се то преко факса решило, добио сам визу, вратио се у Србију и сутра ујутру ми је стигла карта – Београд, Франкфурт, Богота, Медељин. Стигао сам око три ујутру, више се не сећам ни који је дан био, у тај Медељин, ујутру ме буде у седам за доручак, тренинг од 11 шутерски – после 30 сати лета и претходне авантуре до Беча. Увече играмо утакмицу против шампиона на чијим утакмицама има три, четири хиљаде Колумбијаца. Ја нисам знао где се налазим. Био сам на утакмици, али су кренуле да ми се привиђају неке ствари. И то су се играле две утакмице заредом - утакмица, па ујутру тренинг опоравка, па опет утакмица. И након тога опет нисмо ишли тамо где смо били стационирани, него смо ишли на Карибе где смо имали гостовање...“.
Колумбија је, према мишљењу нашег саговорника, земља у којој нису идеални услови заживот. Поготово за једног странца.
„Мени су тамо саиграчи сугерисали да, ако напољу неко види неког Европљанина, потенцијално може да настане неки проблем. Ја сам из тона њиховог разговора видео да је то озбиљна ситуација где се не треба играти, па када би ми рекли да негде не би требало да идем са целом екипом – ја сам се држао хотела, утакмица, авиона...“.
„У Калкути сам имао ситуацију која није била пријатна... Отишао сам у неки интернет-кафе и приметио сам два 'локалца' који су ме све време скенирали. Они су све време чекали да изађем, али некако сам се снашао. Звао сам тог капитена, објаснио сам му где да дође, али свакако није било пријатно. После сваке утакмице се осећала тензија, једноставно морате да сачекате да сви навијачи изађу из хале да би ви изашли. Још, ако победите... Колумбија није сигурна земља“.
Средњи сталеж у Колумбији постоји, али, као да не постоји.
„Тамо влада велико сиромаштво. Они и даље живе у времену Пабла Ескобара, људи тај систем и даље подржавају. То су доброћудни људи, али су заведени том целом причом и фамом где желе брзо богатство. Број екстремно богатих људи је баш мали и ја не видим да тамо постоји неки средњи сталеж. Колумбија је феноменална земља, али није потенцијал земље искоришћен због небезбедности. Туристички у Колумбију? Тешко...“.
Ако су у неким земљалма кошарку схватали превише неозбиљно, у неким другим су је схватали превише озбиљно.
„У Јужној Кореји се тренира три пута по три сата дневно, можете да замислите који је то напор, ментални и физички", прича нам Куга, који се присећа нових проблема са визом и авио-летовима.
„Ја сам се после проблема у Колумбији унапред припремао за све што ме чека. Тамо из одређене земље, као европски држављанин, не можеш да добијеш одређену визу за ту другу земљу. Одлазећи у Индонезију сам ја добио визу са једним уласком и једним изласком. Међутим, након пар дана смо ишли на Тајланд, тако да сам ја излазио из Индонезије – и виза ми је поништена. Ја сам (људима у клубу) објаснио да ћу остати без визе, а да се на Тајланду она не може добити. Ја сам имао опцију да не одем, али они су ме наговорили, мислили смо - идем тамо да играм утакмицу, снаћи ћу се...“.
„Након утакмице они мени кажу да имамо проблем. А ја им кажем да знам који је проблем. Пет дана сам остао заглављен на Тајланду док су они решавали проблем. Након тих пет дана сам морао да идем у Сингапур, где сам провео поподне и где сам у индонезијској амбасади добио визу за повратак, а чим сам се вратио сам морао буквално одмах да идем на гостовање на југ Индонезије. Много споредних ствари о којима човек мора да води рачуна. Ја сам то доживео као авантуру, али то није било професионално са њихове стране“.
„Пробудио сам се у Банкоку, провео сам дар у Сингапуру и ујутру сам завршио у Џакарти“.
Живот који је Никола живео није за свакога, то је дефинитивно. За свако невероватно искуство практично је дошао и неки проблем.
„У једном моменту сам помислио да сам стјуарт. Имао сам осећај да стално летим, стално по неким смештајима. То звучи фамозно, али захтева много напора. Сада, из ове перспективе, дефинитивно је супер, али потребна је ментална снага да би се све то изнело. Доста је специфично“.
Непријатна ситуација у интернет-кафеу у Колумбији, бројне непријатности приликом летова и путовања... Ипак, можда се најзанимљивији доживљај десио на Малдивима.
„Доста невероватних ствари се дешавало на Малдивима. У екипи сам имао једног пилота, возио је хидроавионе. Ту је било играча који су се бавили разним пословима, тај пилот је био најкомуникативнији, а ја сам имао жељу да видим нешто на Малдивима што нису те плаже. Гледање Малдива из ваздуха је доста специфично, а није нимало јефтино. И он мени обећа да, ако победимо неку утакмицу, да идемо на авион. И, тако се и десило. Ујутру у пет на аеродрому, он прво развози све туристе, а ја мислим идем до тамо и назад...“, присећа се Никола и препричава нам вероватно најупечатљивију ствар која му се десила.
„И у повратку, остајемо пилот, ко-пилот, неки његов пријатељ и ја - и он (саиграч) креће егзибицију. И од те авантуре да ја само видим Малдиве одозго, дошли смо до тога да прво при узлетању ради 'бампинг' од воде, где авион одскаче - замислите ви себе у авиону како одскачете, потпуно ненормално. Ја сам се најежио, а видим они се смеју. Ја се не смејем".
„Таман што се смирио и што сам стигао да направим неколико слика, креће такозвани слободни пад. Мени се желудац спустио у мали прст у ногама, сав сам се најежио. Требало ми је три дана да дођем к себи и то је вероватно најупечатљивији догађај који сам имао. После сам му припретио да ме пусти да идем кући, али смо све изгладили на крају“.
То, међутим, није све... враћамо се у Азију.
„Седимо у ресторану и ја наручим, рецимо, рижото са пилетином, неки кокос и чоколадни колач. Након десет минута ми стиже све супротно. Стиже ми кафа, стиже ми кока-кола и стиже ми нека риба. Ја сад гледам, претпостављам да је погрешио конобар и то му кажем. Он ми одговара: 'Не, не, то је најбоља опција. То је за тебе'. Ја му објашњавам да је океј то што он препоручује, али ја знам шта сам наручио. То се дешавало не само мени, већ момцима који су се из Србије задесили ту. Ја сам после, када сам био искуснији, ишао да се смејем када они наруче 'то-то-и-то' и добију нешто потпуно супротно“.
Никола Куга је окачио патике о клин и већ неко време ради са талентованим кошаркашима као индивидуални тренер.
Није играо у НБА лиги и Евролиги, није играо за репрезентацију и за њега нисте чули јер се суочио са Кобијем Брајантом или Леброном Џејмсом.
Али, јесте погодио 178 слободних бацања заредом и ушао у Гинисову књигу рекорда као Европљанин који је играо у 25 земаља током своје каријере.
Где ће га тренерски пут одвести велико је питање, али ће тешко имати каријеру занимљиву као што му је била играчка.
То ће, додуше, тешко ико икада имати.
► Спутњиков спортиста године: Тихи херој гласних дела – Никола Миротић
► „Нови сој“ прети традицији у колевки фудбала – играчи болесни, а тренери уплашени