Биле су то за Русију тешке године — у државном буџету недостајала је огромна сума новца од готово 50 трилиона рубаља, реални доходак запослених је падао, плате су касниле или се уопште нису примале.
Спољни дуг државе је растао, као и дефицит буџета. Новац се морао некако створити.
Идеолог плана „дуг у замену за акције“, човек који га је предложио Јељцину, био је Владимир Потањин, тадашњи власник „Онексим банке“, мада је, како се данас може чути, идеја припадала странцима. Потањинова улога је била у томе да утиче да кредитори не буду стране, него руске банке.
Као залог за кредит који ће узети од банака, држава је давала акције великих државних компанија — нафтних, рударско-металуршких и инфраструктурних. Уколико држава у року од неколико месеци не врати дуг — кредитори ће постати власници. Тако се и десило. У приватне руке прешло је 12 највећих совјетских гиганата. Прохоров и Потањин добили су „Норилски никл“. Ходорковски је добио „Јукос“, Березовски — „Сибњефт“... Продате су акције „Сургутњефтгаса“, „Лукојла“...
Ускоро ће се сазнати да су банке које су давале кредите биле управо оне у којима је држава чувала своје депозите. И да су депозити положени управо пред саму приватизацију. И гле чуда — у готово истом износу колико су плаћене акције.
Вешто, нема шта — кредитираш државу њеним новцем. Због тога ће термин приватизација бити у свакодневном говору измењен у „прихватизација“. Буџет ће од целе акције добити само 6,7 процената неопходне суме, али ће зато нови власници у рекордном року постати доларски милијардери, реч „олигарх“ почеће у народу да звучи као псовка, а тржиште као — проклетство.
Свесни да је превара прилично провидна и да у сваком тренутку може конкурс да буде поништен, новопечени олигарси су се брзо снашли, почели су да износе новац из земље преко читавих ланаца офшор компанија. Tа пракса ни до данашњег дана није сасвим заустављена.
Руски тајкуни били су и једна од тема емисије „Мој поглед на Русију“ главне уреднице Спутњика Љубинке Милинчић: