Од многих легенди које је народ смислио о Голупцу и његовој величанственој Тврђави, најпопуларнија је ова о извесном Турчину, ожењеном за принцезу из ових крајева. По предањима, принцеза је била заљубљена у другог, мештанина из оближњег села, ког је сваког дана посећивала, пише Национална географија.
Љубоморни муж, а командант Голубачке тврђаве, хтео је прељуби да стане на пут, па је жену затворио у највишу кулу, коју Голупчани по облику називају Шешир-кулом, где су јој једино друштво правили голубови. Принцеза их је хранила и са њима разговарала, скраћујући заточеничке године, бајковит је опис тобоже историјске ситуације.
Прича даље каже да мужу ово није било доста, већ је своју жену одвезао чамцем до на сред Дунава, где је ланцима везао за стену коју зову Бабакај.
„Верује се да је он од ње захтевао да се покаје, извикујући те речи на турском“, прича млади историчар Јован Коцмановић, аутор књиге „Голубац из бродића“.
Из српског или женског ината, принцеза није хтела, па је остала завезана на данашњој воденој граници између Румуније и Србије. У наредном дугом периоду, њу су хранили и појили голубови, у знак захвалности за то што је она њима чинила. „Ту причу народ завршава реченицом да је дух принцезе још увек жив, чим голубови и дан данас слећу на стену Бабакај“, каже Коцмановић.
Сваку легенду треба схватити врло условно, али је чињеница да су сви народи, Византинци, Угари, Турци и Срби, који су се борили око средњевековне тврђаве на око три километра низводно од Голупца, фортификацију назвали по голубу.
Ова конкретна прича настала крајем 18. века, када су Срби на овим просторима још увек робовали под Турцима, па одражава „српску националну историју“ кроз супротстављене ликове, како Коцмановић објашњава. Заправо, легендама се стварала друштвена клима из које је требало да букне револуција.
Сличне су приче смишљене по читавој будућој устаничкој, Карађорђевој Србији, поентира Коцмановић. Историјска верзија судбине Голупца узбудљива је, иако се њен почетак не зна до данас, јер археолози нису нашли довољно доказа о томе ко је Тврђаву саградио.
„Наши и мађарски научници се међусобно споре, покушавајући да докажу да је она дело средњовековних неимара земље одакле они сами потичу“, смеје се Коцмановић. Тако научници на мирнодопски начин настављају историју сукоба око Тврђаве који су вековима трајали, од 14. века, па до Првог српског устанка.
Наиме, од првих писаних извора из 1337. године Голубачки град је био у поседу Угара до након Косовске битке када се његовом статусу губи траг. Негде око 1390. године, град је први пут потпао под турску власт, да би већ наредне он опет пао у угарске руке. Вазалским споразумом између деспота Стефана Лазаревића и Бајазита, град је припао српској деспотовини између 1402. и 1410. године.
Стефан ју је обновио и проширио, саградивши читаво спољашње утврђење, а у приобалном простору палату. Али, како Стефан није имао деце, његов наследник, Ђурађ Бранковић, био је дужан да врати угарском краљу добијене поседе у замену за своје признање као Стефановог наследника.
Међутим, заповедник Голупца, војвода Јеремија, одбио је да преда Голубачко утврђење, тражећи суму од 12.000 дуката, јер је наводно толико дао деспоту Стефану за држање града. Јеремија је тадашњем угарском краљу Жигмунду Луксембуршком дао и документ којим ово потврђује, а који је краљ оспоравао, па је војвода продао Тврђаву Османлијама.
Краљ се није помирио са губитком Голупца и наставио је да га напада све до смрти. Град је страдао и у борбама Османлија против влашког војводе Влада Дракуле. Од 1444. до 1458. године, Голубац је део српске деспотовине, док почетком 16. века, град проживљава судбину сличну легенди: у намери да га покори, турски Султан Мехмед II, поткупио је војнике који су опслуживали Тврђаву, али не и заповедника града.
Он се повукао у највишу кулу, исту ону у коју је по миту затворена српска принцеза. Да би преживео, заповедник је кофом на дугачком ланцу захватао дунавску воду, али би Турци ланац сваки пут кидали, па је овај храбри човек ипак морао да се преда. Голубац се као место сукоба помиње у великој акцији Матије Корвина, угарског краља, против Османлија 1481. године.
Судбина града коначно је одређена угарско-турским уговором о миру 1503. и 1519. године, по којем је Голубац остао под османском влашћу. Границе турске империје се потом померају на север, а Голубачка тврђава као погранични град губи на значају, преноси б92.
До 1683. године био је на османском поседу, а потом га заузима аустријски цар Леополд I, 1690. године, када га уступа Угарима.
Пожаревачким миром 1718. године поново је додељен Османлијама и под њиховом влашћу остаје до Првог српског устанка, када постаје српски град. Гушењем Првог српског устанка, поново се враћа у османске руке, док је под српском управом опет од Другог српског устанка.
Прочитајте још:
- Топ пет градова у Србији који ће доживети економски бум /фото/
- Величанствени Голубац из угла какав није виђен за 700 година (видео)
- Да ли је Вук Бранковић био „српски Јуда“ или великан који се до смрти борио против Турака