Када је пре четири године почео да осмишљава идејни пројекат за осликавање Храма Светог Саве, руски сликар и академик Николај Мухин се суочио с бројним сумњичавим гласовима, јер је мало ко могао да поверује да његова грандиозна визија може бити остварена.
У Србији се десило чудо
Две хиљаде двадесету је, ипак, обележила и једна радосна вест — у храму је завршен мозаик, импресиван чак и пре него што се види уживо, јер га прате чињенице: да је саздан од 50 милиона златних каменчића, да обухвата површину од 15.000 квадратних метара, да тежи више од 320 тона, да је у његовом стварању учествовало 300 уметника и још исто толико мајстора.
„Верници то гледају, неки од њих плачу, неки просто занеме од задивљености, то је реакција на оно што виде. Испоставило се да је Србија јединствена земља која се на почетку 21. века препородила тако што је подигла нешто што се чинило да је немогуће подићи. То је 15.000 квадратних метара живописа, не знам ко за то има снаге, не знам... Чак ни у Русији, иако је то огромна земља с мноштвом храмова, нема нечег оваквог. И то је нешто што води, условно речено, ренесанси, односно препороду. Препород је тамо где је добробит, где људи граде и стварају. Ја сам и даље задивљен какво се то чудо догодило у Србији, како смо то успели да урадимо, како је Господ изабрао Србију за такав пројекат. Све је то за мене својеврсни препород, чудо које се остварило“, с усхићењем нам прича Николај Мухин.
Божанствена игра светлости
Мозаик је представа Вазнесења Исуса Христа с анђелима, Богородицом и апостолима, а једна од његових особености јесте светлост коју рефлектује тако да обасјава читав храм и све који су у њему.
„Главна идеја живописа у Храму Светог Саве јесте преображење. То је преображење Господа на планини Тавор, када се указао у белој одежди, обасјан златном светлошћу. Идеја је била да цео храм осветлимо том таворском светлошћу, а најбоља техника за то је мозаик. Чине га златни каменчићи које су уметници лепили својим рукама, под разним угловима, неуједначено, тако да се добије неравна површина. То ствара илузију лелујања тих каменчића и одблесак који преображава цео храм, чинећи велики, јединствени призор који блиста на златној позадини. Композицију чини неколико десетина сижеа, односно прикази Христа, Богородице, прикази посвећени Србији, њеним и уопште хришћанским свецима и духовницима, а све то обједињује светлост“, објашњава Николај Мухин.
Ту главну идеју, прича нам уметник, било је потребно развити као пројекат који обухвата и иконостасе, под и велики хор.
„У центру композиције на подном мозаику представљена је Божићна звезда, око које су два прстена, мали прстен је симбол вере, а онда се ваш поглед усмерава и подиже ка куполи, на којој је представљено Вазнесење Христово. И та вертикала има духовно и уметничко значење, све је пажљиво осмишљено. На том прстену, дијадеми великог хора, представљени су српски свеци који су између неба и земље и обједињују цео тај простор с иконостасом. Све то заједно чини јединствено уметничко решење које је развијано током четири године“, каже Мухин.
Наш саговорник каже да је у плану довршавање унутрашње декорације храма, односно олтарских мозаика, четири излаза из крипти, као и израда низа мозаичких икона које треба да украсе крстионицу, пролазе и галерије у непрегледном простору храма.
Уметник потчињен храму
Целокупна визија руског уметника потчињена је, како нам објашњава, архитектури и стилу велелепног београдског храма.
„Храм Светог Саве је изграђен по угледу на цариградску Аја-Софију. Наравно, неки детаљи у њему су локални, али је утицај потпуно очигледан. И тај одраз главне светиње православног света, цариградске Софије, био је главни задатак архитекте Александра Дерока, то је његова главна заслуга. Архитектура је та која провоцира уметника да слика у оном стилу у којем је она саздана. То су традиције које се прожимају у архитектури, сликарству и скулптури, као и у богословским књигама. У ту предивну архитектуру било је потребно деликатно проникнути, нагласити њену посебност, украсити њене мање видљиве делове. То и јесте задатак живописања — да нешто посебно нагласи, да нешто хармонизује, изравна, да обједини камен, стакло, мозаик, бронзу, све оно што чини декор у храму“, наводи Николај Мухин.
Фреске овог руског сликара красе многе православне храмове уРусији, у Србији, али и уХрватској, на Малти, у САД, Јапану... Оно што их обједињује, јесте неизмерна љубав према послу којим се бави.
„Професија сликара је нешто што ми суштински одговара. То је нешто што волим да радим, чему сам посветио цео живот и због чега сам неизмерно срећан. Веома су ми драгоцени комплименти које чујем на разним језицима. То нису комплименти од историчара уметности, него од људи који су дошли да се моле у храму. Код њих на нивоу подсвести, на нивоу неког мистичног сећања постоји осећај да храм треба да буде управо такав какав јесте. Тај осећај веродостојности је управо оно о чему уметник треба да мисли: верујући човек који уђе у храм треба у њему да осећа душевни мир, да га не раздражују призори које види, него да му помогну да се усредсреди на молитву, да у неком тренутку спозна величину Господа Бога“, уверен је Николај Мухин.
Слике које разумеју и Србин, и Јапанац, и Рус
Поред живописања храмова, руски уметник се бави и другим видовима сликарства, а чести мотиви на његовим сликама су Адам и Ева, породица, материнство. Портрети овог сликара садрже безброј осећања, унутрашњих преживљавања, а свима им је заједничка дубока љубав.
„Најједноставније је сликати блиске људе, оно што уметник одлично разуме, оно што искрено воли, онда му то доноси задовољство и развија његову духовну страну. То је врло једноставна концепција. Адам и Ева су бесконачна тема, они могу бити симбол било ког пара, могу бити Марија и Иван. Реч је просто о мушкарцу и жени, о њиховој љубави и нељубави, о греху. Када уметник слика материнство, то је јасно и Јапанцу, и Американцу, и Србину, и Русу“, наглашава Мухин.
Када је био млад, бавио се разним темама, али је за њега најинспиративнији остао емоционални низ који се тиче односа мушкарца и жене, мајке и детета.
„Сликам мртве природе на којима је, рецимо, увек јабука с ножем као симбол мушког и женског принципа, забрањеног воћа, јабуке пресечене на пола, коју је Ева понудила Адаму. То није мртва природа какву сте навикли да видите на трпези, то је симболика која говори још о нечему. Или, рецимо, грожђе и вино, хлеб — јасно је какво је њихово значење. То су симболи који мене интересују, које могу бесконачно да комбинујем у разним стиловима и форматима. Један живот није довољан да се све те емоције забележе“, са заносом прича Николај Мухин.
Опчињен Сезаном
Као зрео уметник, који иза себе има на стотине слика, икона, фресака, угледни руски сликар нема узоре и идоле, али нам открива да је као 25-годишњак био опчињен Полом Сезаном.
„Да ми је неко у време када сам имао 25 година рекао да постоји уметник бољи од Пола Сезана, верујем да бих се потукао с њим, јер сам тада заиста веровао да нема бољег сликара на свету. Због чега? Зато што је учинио немогуће — објединио је реалистичко сликарство с дводимензионалним простором. Саздао је дводимензионални простор сликајући пејзаж, мртву природу, портрете. Из тога је поникла и руска авангарда, Маљевичев ’Квадрат‘ — све је то Сезан. С 25 година страшно сам волео целу ту уметничку линију која повезује Модиљанија, Пикаса, Матиса, Шагала... Све ми је то било веома интересантно“, сећа се Мухин.
Уметничка зрелост, много рада и стварања донели су му промене које су га упутиле на трагање за симболима, за знаковима који откривају суштину предмета, појава, самог живота. Дводимензионални простор, ликови који су израз промишљања света и преиспитивања сопствене душе, постали су му далеко занимљивији од академског сликарства, од „разних ’изама‘ које сваки уметник пропушта кроз себе током студија“.
О данашњој уметности, сматра Мухин, тешко је судити, јер је постала толико разноврсна да је веома тешко рећи где је ту препород, а где је пад.
„Могу са сигурношћу да кажем само да ће сликарство увек постојати, у овој или оној форми. Убеђен сам да данас нико не би одбио да у кући има малену Рембрантову слику, да нико не би одбио Сезанову мртву природу, или Модиљанијев портрет. Нека велика дела у уметности и сликарству не зависе од моде, од трендова, можда су нека од њих анахрона, али су и даље важна. Она ће људе увек одушевљавати. Нове форме уметности, као што су инсталације, перформанси и сличне ствари резултат су новог времена и ко зна шта ћемо још видети. Ипак, ако погледамо историју уметности, у свим временима постојали су просечни сликари и изузетни мајстори, чак и у епохи ренесансе“, подсећа Мухин.