То је најважнији резултат преговора Јерменије, Азербејџана и Русије одржаног у Кремљу.
Експерти објашњавају да је железница један од најјефтинијих начина испоруке робе, а данас Јерменија нема железничку везу са најважнијим трговинским и економским партнером и тржиштем — Русијом.
Та железница би била корисна и за Русију, јер ако се овај крак повеже са оним који иде од Нахичевана до Бакуа, Русија ће добити директан излаз у Турску.
Међутим, сада остају да се реше кључна питања, као што су она — ко ће и са чијим новцем градити ту железницу и што је веома важно, на који начин ће Азербејџан дати гаранције да у неком тренутку неће блокирати пролаз тих возова кроз своју територију?
Договори лидера Русије, Азербејџана и Јерменије о стварању радне групе која ће се бавити развојем Карабаха, инфраструктуром, деблокадом саобраћајних, економских и трговинских веза у региону и отварању граница, сигнализира да прва фази споразума о прекиду ватре и крвопролића у Нагорно-Карабаху генерално функционише, што омогућава да се пређе на решавање и других проблема.
На састанку лидера три земље известан напредак је постигнут по питању деблокаде свих економских, трговинских и саобраћајних веза у региону. Стране су постигле договор о стварању такозване трилатералне радне групе на нивоу потпредседника владе, која би требало да одржи први састанак до 30. јануара, на основу чега ће се формирати списак главних области рада.
Статус Карабаха остаје нерешен, али је важан дијалог
Након састанка у Кремљу, који је имао са председником Азербејџана Илхамом Алијевом и премијером Јерменије Николом Пашињаном о Карабаху, руски председник Владимир Путин је констатовао да се споразум о прекиду ватре из новембра прошле године генерално поштује, а да руска мировна група у Карабаху генерално испуњава своје обавезе и да нема никаквих суштинских инцидената у зони сукоба.
Међутим, стране нису успеле да се договоре о коначном статусу Карабаха. Не треба очекивати да ће то питање у скорије време бити решено, али је важно да је успостављен дијалог, обезбеђен прекид ватре и да су људи почели да се враћају на своја огњишта. Од средине новембра у своје домове вратило се више од 48.000 избеглица.
Александар Шпунт, генерални директор Института за инструменте политичке анализе, каже да је велики успех већ постигнут тиме што је Русија успела да за исти преговарачки сто стави две зараћене стране.
„Чини ми се — а то закључујем на основу других сличних преговора сукобљених страна, да ова рунда преговора није могла да дâ конкретне резултате, али најважније је да су се ти преговори уопште одржали, што је изузетно важно ако се зна да након прекида ватре на територији Карабаха није било таквих преговора. Постојао је споразум који је, у ствари, локализовао и замрзнуо конфликт, али стварни преговори који би се водили о хуманитарним, економским питањима, размени ратних заробљеника, а које је Пашињан покренуо, нису вођени. Преговори су тек почели“, каже Шпунт.
Трилатерални састанак лидера Русије, Азербејџана и Јерменије у Кремљу, након којег су Владимир Путин, Илхам Алијев и Никол Пашињан потписали изјаву о развоју Карабаха, трајао је скоро четири сата. Касније је руски председник одвојено разговарао са својим азербејџанским колегом и са јерменским премијером.
„Чињеница да су и Пашињан и Алијев пристали на ове преговоре, упркос најоштријим критикама у њиховим земљама по овом питању и упркос крајње алармантним расположењима у Азербејџану и крајње негативним у Јерменији, велики је успех. То је важан резултат овог сусрета, а ја се надам да ћемо видети на десетине таквих преговора у различитим форматима, посебно у експертском формату. Грубо речено, двојица лидера — Пашињан и Алијев, под Путиновим вођством, отворила су врата за те могућности. Сада стручњаци могу да започну преговоре, да се договарају, без страха да ће бити етикетирани као ’национални издајници‘“, каже Шпунт.
Нагомилани проблеми
Шпунт напомиње да ће Радна група и експертски тимови морати да решавају велики број нагомиланих проблема.
„Сада, након ових преговора, којим је заправо дато политичко одобрење, предстоји рад војне, хуманитарне и других комисија, које ће почети да решавају бројне проблеме, као што су пензиони, имовински, а такође и проблеми држављанства и мешаних породица. Сада ће бити много таквих проблема, али људи који учествују у преговорима, неће бити називани издајницима и оптуживани због сарадње са другом страном. После ових преговора, људи који се баве занатима у том региону, могу да почну да преговарају, а то је најважније“, оцењује Шпунт.
На овај начин је, напомиње Шпунт, решена и кипарска криза која постоји деценијама.
„Кроз решавање хуманитарних питања, кроз решавање приватних питања, водоснабдевања, канализације, електричне енергије и тако даље решавају се основни проблеми... Данас не постоји политичко решење за кипарску кризу, нити га може бити, јер се обе стране чврсто држе својих позиција. Али данас човек може да уђе у аутомобил на једном делу острва, дође на вечеру у други део и врати се. И ово је максимум који се може постићи у таквим сукобима. Ако се за неколико година таква ситуација догоди на територији Карабаха, онда се може сматрати да су ти људи који су се бавили регулисањем ситуације постигли максималан успех“, сматра Шпунт.
Лидери три земље су 10. новембра потписали споразум о прекиду борбених дејстава у Карабаху, а према том документу, под контролу Азербејџана су прешле три области у Карабаху — Агдамска, Келбаџарски и Лачински, док је Јерменија задржала део Лачинског коридора у ширини од пет километара који обезбеђује везу између непризнате Републике Нагорно-Карбах и Јерменије, без града Шуша. Дуж контакт-линије у Карабаху распоређени су руски мировњаци, на територији Азербејџана биће формиран руско-турски центар за мониторинг споразума о примирју.
Сукоб у Нагорно-Карабаху започео је у фебруару 1988. године, када је ова аутономна област објавила отцепљење од Азербејџанске ССР. После оружаног сукоба 1992-1994, Баку је изгубио контролу над Нагорно-Карабахом и седам суседних региона.
Од 1992. године воде се преговори о мирном решавању сукоба у оквиру Минске групе ОЕБС-а, на чијем су челу три копредседавајућа — Русија, САД и Француска. Азербејџан инсистира на очувању свог територијалног интегритета, а Јерменија штити интересе непризнате републике, с обзиром да Нагорно-Карабах није страна у преговорима.