Српска Нова година празнује се 14. јануара по новом, односно по старом, јулијанском календару, 1. јануара. Зато се и зове Нова година.
Нову годину вечерас дочекују Српска, Руска, Грузијска, Украјинска и Јерменска православна црква и Света Гора. Увече је у црквама празнично бдење, молебан који се служи на крају сваке године, којим се верници захваљују Богу на свему што им је подарио и моле за добро у наредној години.
По обичајном календару, вечерас се не спава. Обичај је да се у току ноћи служи врућа ракија, кувано вино и крофне.
У градској средини, у поноћ, служиле су се крофне, а у једну се стављао златник. Веровало се да ће онај ко пронађе златник имати успешну годину.
Јулијанска нова година у нашем народу се назива и српска Нова година, али и Мали Божић, јер се на тај дан завршавају божићне свечаности. У домовима је у сусрет празнику породица на окупу. Трпеза је богата, уз неизоставну празничну печеницу.
После Другог светског рата, прослава Православне нове године дуго година означавана је као тежак национални испад. Поново се јавно слави од деведесетих година прошлог века.
Српска нова година дочекивана је уз ватромет и концерте, са све већим бројем страних туриста. Ове године, због пандемије, дочекаће се у кругу породице, без организованог дочека на јавним местима.
Српска православна црква 1. јануара по јулијанском календару слави спомен у част Исуса Христа и Светог Василија, одакле и назив за јулијанску нову годину – Василица.
Уобичајено је да се верници од Василице до Богојављења поздрављају са свесрдним поздравом „Христос се роди!“. На добробит и радост свих који славе. Посебно оних који о Малом Божићу почетак јулијанске године величају и празновањем крсне славе, свог породичног заштитника Светог Василија.