Погледајте само Ненси Пелоси, председавајућу доњег дома Конгреса, како парадира пред националном гардом у среду. Личи ли на некога ко страхује за свој живот због прошлонељног „устанка“, или пре на команданта који ужива у победи?
Гласајући за опозив председника Доналда Трампа у среду, мада је до краја његовог мандата остало само још седам дана, демократе су се позивале на 14. Амандман из 1865. и законе примењене против побеђене Конфедерације, тврдећи да учесницима у „устанку“ и „побуни“ мора бити забрањено да буду бирани на државне функције. И то не само Трампу, већ и свима који су га подржали, пише у ауторском тексту за РТ Небојша Малић, српско-амерички новинар и стручњак за међународне односе.
Оваква реторика нема смисла у контексту политичке партије која наводно жели јединство државе, смирење страначких страсти и мирну транзицију. Али и те како има смисла у контексту победника у грађанском рату.
За то време, републиканци се противе опозиву цитирајући Линколна, са апелима на одсуство злобе и милосрђе – тачно као губитници у рату. Десет их је већ пребегло да гласа са демократама, предвођени кћерком Дика Чејнија, Лиз.
Победници ће по свему судећи да се угледају на Џингис Кана, а не на Линколна. Окрутног Монголског освајача је споменуо пре месец-два нико други до Барак Обама, наизглед из ведра неба, током интервјуа за либерални Атлантик. Обами је било јасно да се водио рат.
Уместо на физичком фронту, ратовало се психолошки – ако се изузму насилни „али углавном мирни“ (како су их звали медији) протести и нереди током целог Трамповог мандата. Борба се водила за главе и срца народа, кроз серију психолошких офанзива у медијима и на политичком и економском фронту, а да већина Американаца – а могло би се рећи и републиканаца – то није ни приметила. Назовимо то ратом пете генерације (5Г), који циља да победи непријатеља пре него што се било ко маши пушке.
Све је почело у лето 2016, када је Хилари Клинтон наручила „досије“ који је Трампа оптужио за „сарадњу“ са Русијом, како би оптужила Москву што се прљави веш демократске странке нашао на интернету. Иако то није помогло Клинтоновој да победи на изборима, или да спречи Трампа да уђе у Белу кућу, тај фронт је ипак на крају дао резултате.
Помоћу „Русије“ је ФБИ шпијунирао Трампову кампању и владу, преко лажираних налога за праћење Картера Пејџа. Бела кућа је ослабљена афером монтираном генералу Мајклу Флину. Када је директор ФБИ Коми отпуштен, то је искориштено да се именује Милер као специјални тужилац и Трамп скоро две године провлачи кроз блато – таман док демократе нису освојиле већину у доњем Дому 2018.
С том већином, демократе су онда „нахватале“ изговор за политички опозив Трампа: телефонски разговор са председником Украјине. Ни то није ишло сасвим по плану, пошто их је само Мит Ромни дочекао као ослободиоце у Сенату. Али нема везе, тек пар недеља касније из Кине је стигао нови вирус – а с њим и нова прилика. Како је једном признао Обамин шеф кабинета Рам Имануел, „не треба пропустити прилику коју нуди озбиљна криза“.
Трампа су онда окривили и што је био против рестрикција званог вируса корона, и за привредни колапс њима изазван. Сваки Американац који умре од вируса је лично био на његову душу, док су гувернери чија су наређена убила на хиљаде старих и болесних прослављани као хероји, јер су демократе. Притом је још једно вруће лето расних нереда, баш као 2016, употребљено да се „понови градиво“ и Трамп оптужи да је расиста, нациста, фашиста, диктатор и шта све не.
Русофобија је постигла још једну ствар. Неутралисане су друштвене мреже, свеобухватном цензуром Трампових присталица а на крају и њега самог, а све под изговором борбе против „дезинформација” и „руског утицаја”. Пре само четири године, Трамп је био у стању да заобиђе велике медија и директно комуницира са милионима Американаца. Демократе су се потрудиле да то спрече – а Силиконској долини, која је већ политички на њиховој страни, није много требало да им се придружи.
Ситуација је била јасна у тренутку када је „Њујорк пост“ отворено и некажњено цензурисан због истинитог и легитимног извештаја о Хантеру Бајдену недуго пре избора. А што се њих самих тиче, сви медији су просто прогласили нова правила о поштанским гласовима „безбедним“ без расправе, а свакога ко се усудио да то доведе у питање оптужили за „порицање“. Трамп и републиканци су се бунили да то није фер, али нису ништа учинили по том питању, јер су и даље били под утиском да је реч о политичком процесу унутар система где још увек постоје и поштују се правила.
Пошто су успоставили потпуну контролу медијског простора, исти људи који су широм света организовали „обојене револуције“ без муке су скуп Трампових присталица 6. јануара описали као Форт Самтер или малтене Перл Харбор. Јер дабоме, нема везе шта се стварно десило, већ само шта произведени Наратив каже да се десило.
Нереди на Капитол хилу нису били пуч, али су медијским спином претворени у изговор за и те како стваран државни удар – док је Трампов опозив, упркос журби републиканаца да капитулирају, замишљен као завршни ударац.
Како ово треба да уједини земљу, рећи ће неко. Зар се тиме не ризикује претварање половине Американаца у смртне непријатеље? Да, али није битно. Победници верују да сила бога не моли, и понашају се као да су управо добили рат – и то не против сабраће с којом се нису слагали, већ некаквом хордом ван закона, којој нема опроста нити искупљења.
Током протеклих неколико година, демократе и медији су увели у употребу једну чудну синтагму: „наша демократија.” Никад није објашњено шта то у ствари значи, али је врло брзо поистовећено са Сједињеним Америчким Државама. На папиру, САД су још увек уставна република – баш као што званично и није било рата. Али сад више нико не спомиње републику, само „нашу демократију,” ако вам треба још доказа да је до суштинске промене заиста дошло.
Погледајте и емисију „Нови Спутњик поредак“ са темом „Амерички гулаг“: