Увек јасан, конкретан, као када је некада „сипао“ тројке у кошеве ривала, као што је поднео неопозиву оставку на функцију потпредседника клуба у моментима када је било јасно да је Никола Пековић дошао ту само да би Душко Вујошевић лакше отишао, Берић је у неколико наврата на телевизији Спортклуб, по завршетку меча замуцао, застао и поновио да је остао без речи.
Партизан је у другом колу Топ 16 фазе поражен у Паризу резултатом 79:62 и тиме је себи значајно закомпликовао себи живот и довео под знак питања наставак сезоне у европском такмичењу, али и целу такмичарску годину, с обзиром на то да је све даље од најбољих четири у АБА лиги.
„Ја бих рекао да је ово убедљиво најгора утакмица Партизана. Ми смо, бре, овде у студију били већи оптимисти него играчи и стручни штаб. Ово је било ближе 30 разлике да изгубимо него да се спусти на десет. Говор тела играча, како се понашају, ја не знам, као да је утакмица бизнис лиге, они се играју са реномеом клуба... Веровао сам да може Партизан да победи, али ово је катастрофално. Партизан је срећно изгубио 17 разлике...“, рекао је Берић после утакмице.
Мале су речи за описивање стања у најтрофејнијем српском кошаркашкомклубу, а идеје о томе да је могућ повратак у елиту и на стазе старе славе делују нереално колико и она да се Вујошевић и Берић врате у Партизан.
Немоћ, одсуство такмичарског морала, одсуство осећаја за моменат у ком се клуб налази, недостатак фокуса, хемије, лидерства, карактера, једна огромна колективна нула за момке који носе дрес Партизана и кроз то покушавају да изграде своје каријере.
Скокови, асистенције, блокаде, проценат шута – Партизан ни у једном параметру није успео да парира ривалу, који никако не спада у „европску елиту“, нити ће то бити у неком наредном периоду.
Неће то бити ни Партизан, са оваквим ставом, са тимом који нема ни главу ни реп, са тренером који не може да допре до умова играча, са управом која је одлучила да крене ризичним путем јурења Евролиге под шапом каталонског бизнисмена Ђордија Бертомеуа, са комплетном сликом која будућност Партизана води само у једном смеру.
Такав исход је извеснији од тога да на пример, Раде Загорац стигне до двоцифреног просека поена по утакмици, да Коди Милер-Мекинтајер постане прави плејмејкер, да Немања Дангубић научи да шутира тројке...
Извеснији је и од могућности да на крају јануара месеца управа реагује на неки начин и доведе појачања, прво за то нема пара, друго нема смисла јер времена за уигравање и упознавање нема, а сезона је готово пропала.
И може тренер Саша Филиповски да ломи таблу, може да мења боје лица, може, изгледа, да уради све на овоме свету, али овакву екипу не може да учини шампионском или бар победничком.
Томе нису допринеле ни крајње мере, псовке на тајм-ауту, нервоза, константно добацивање и усмеравање.
Не, Партизан је током утакмице са француским тимом из минута у минут тонуо све дубље и није било никога да спречи суноврат.
Партизан, осим Огњена Јарамаза, свог детета које има огромну несрећу са повредама у овој сезони, нема играча са карактером, са оним позитивним безобразлуком, са самопоуздањем, ставом, емоцијом, једноставно осећајем шта значи црно-бели дрес.
Да ли постоји начин да се то створи? Није извесно, такве ствари се не дешавају преко ноћи, али се преко ноћи губе. Партизан их је затурио негде и не уме да их пронађе, а навијачима више никаква утеха нису сећања на Вујошевићева времена и протеклу прекинуту сезону у којој је већ било виђено освајање титула уз повратак у Евролигу.
Све је то прошлост, садашњост је грозна, а будућност, ако се овако настави, веома неизвесна – у сваком смислу.