У првом случају, школи глумекод Мирослава Алексића који је осумњичен за силовање, реаговало је Тужилаштво док стручњаци траже контролу свих приватних "школица". Са друге стране, заштитник грађана покренуо је поступак контроле оних који су задужени за приватне вртиће. Очигледно је само да би цео систем контроле свих оних који се на било који начин баве децом, морао да буде пуно ефикаснији.
Од објављивања потресне исповести о силовању у приватној школи глуме Мирослава Алексића, готово недељу дана јавност свакодневно потресају стравичне приче других жртава које су кроз њу прошле. У међувремену, појавио се и шокантни снимак на коме, не васпитачица, већ спремачица у једном приватном београдском вртићу малтретира дете.
Ко у Србији контролише у чије руке иду деца
Заштитник грађана Зоран Пашалић реаговао је у оба случаја и саопштио да је у току припрема иницијативе за измене прописа којима би се детаљно регулисало пружање услуга образовања и одржавања наставе од стране физичких и правних лица, без обзира на то како су регистровани. Пашалић је покренуо и поступак контроле правилности и законитости рада Секретаријата за образовање и дечју заштиту Града Београда, под чијом је контролом вртић у коме се десило насиље над дететом.
Психолог Биљана Лајовић верује да ће у случају малтретирања детета у вртићу одговорни бити кажњени, јер реч је о установи која је под контролом државе, рад приватних вртића контролишу саветници при школским управама које су у надлежности Министарства просвете, али и градска и републичка инспекција. Она верује и да ће се овакве установе, после овог случаја, додатно контролисати.
Међутим, случај приватне школе глуме у којој су деца и сексуално злостављана, силована, отворио је питање шта са хиљадама приватних школа глуме, плеса, спорта, страних језика које често нису ни регистроване за ту делатност, које нико не контролише. Нико не контролише како се у тим школама неко бави нашом децом.
"То је ушло у неки безваздушни простор где нико нема надлежност. Имамо ситуацију у којој треба да се добро пресаберемо и да врло хитно реагујемо, мислим на државу. Прво треба да се донесе одлука у чијој надлежности ће шта да буде, да ли ће све што се ради у систему образовања са децом бити под капом Министарства просвете или ће се поделити, па ће нешто бити под Министарством спорта или културе. Министри треба да седну и да се договоре, под хитно", каже Лајовићева.
Она додаје да је сигурна да у "школицама" језика, спорта има сјајних људи, којима би било у интересу да буду препознати као добре установе које раде с децом. Наводећи искуства других земаља она каже да су овакве активности често под ингеренцијом локалне самоуправе, али и под њеним будним оком, јер рад са децом не изискује само простор, знања и компетенцију, већ и одређени склоп личности - људи који раде са децом морају да имају озбиљно, велико стрпљење.
"Следећа ствар коју бих урадила, кад се тај пропис донесе, проследила бих га тим организацијама, тражила да одговоре на одређена питања, ко ради с децом, по ком плану и програму, да ли тај ко ради има квалификације, колико има деце у тој "школи". Њихов рад треба организовати да не може да функционише на начин на који се радило до сада, па макар направили неку кратку блокаду, макар на кратко све то зауставили и онда веома брзо реаговали", каже Лајовићева.
Није било притужби из “школица”
Наша саговорница две деценије радила је као школски психолог, бавила се и психотерапијом, радила у Институту за унапређење образовања Републике Србије, али и као координатор јединице за превенцију насиља у Министарства просвете, била је и саветник министра за развој образовања.
Каже да је симптоматично да јој се, иако је увек била доступна родитељима, никада нико није обратио са притужбом на рад оваквих "школица". Ни једна једина притужба из, како каже, фамозних "школица" није дошла у Министарство просвете, људи су се вероватно плашили да неће бити реакције.
"Преслишавала сам се, како је мени то промакло, али нисам мислила да има тако драматичне димензије, јер ни једну примедбу за скоро 20 година бављења овом темом нисам добила. За мене је било запањујће да у неким од тих "организација" родитељ не може да присуствује. Како не може? Родитељ је пред законом онај који штити интересе детета. Како могу да штитим интересе свог детета, ако не знам шта тај неко ради с њим? Можда не ради ништа страшно, али можда га учи систему вредности који не желим да моје дете усвоји".
Правила отишла низ воду…
Лајовићева додаје да више од деценије постоји правилник и процедуре како се поступа у оваквим случајевима, али да је све отишло низ воду, јер је друштво преживело веома турбулентне периоде.
"Од система школовања у коме смо држали широко отворене очи на све што се дешавало у школама, било чему у вези са децом, знало се ко шта ради, садашним речником, било је транспарентно, прешли смо у систем у коме је друга вредност добила значај, а то је - профит. Кад је тај економски моменат дошао до изражаја, кренули су да се отварају различити центри, курсеви, студија, агенције", каже наша саговорница и још једном додаје да овај тренутак шока држава треба да искористи и постави ствари на место.
Профит изнад знања
Она на крају разговора за Спутњик каже да притисак стручњака и медија можда неће бити довољан да се то и деси. Зато у решење овог проблема, који је профит ставио изнад знања и довео до катастрофалних последица морају да се укључе и родитељи.
"Ја не бих пустила да мом детету неко говори ружне речи, ја бих га из тог клуба исписала. Треба и родитељима дати домаћи задатак да поведу рачуна где су дете пустили, где су га послали. Тражити од њих да разговарају са својом децом најотвореније, најискрење. После тог разговора, родитељи своје коментаре, примедбе, треба да проследе Министарству. Сигурна сам да ће реаговати, јер у њему седе стручњаци".