Метроом су се поносили и настављају да се поносе у Русији, јер је он једини у којем се испод земље малтене налазе дворци. О томе су говорили чак и становници СССР-а који се никада нису ни спуштали у метро.
Свакодневно се у московском метроу нађе више од девет милиона људи. Многи од њих су толико навикли да путују метроом, да више не обраћају пажљу на његову лепоту. Међутим, многе метро-станице нису само достојне пажње, већ и дивљења.
Телевизија као пример наводи „Трг револуције“ на Арбатско-Покровској линији. Станица представља прави музеј скулптуре у метроу. Са обе стране се налази 76 бронзаних статуа различитих људи Совјетског Савеза – од студената, до револуционара. Свака скулптура је прича за себе и јединствена композиција.
Ова метро-станица има и своје „амајлије“. Постоји веровање да, уколико се почеше нос пса на статуи „Граничар са псом“, студент ће положити испит, а ако особа додирне ципелицу „Студенкиње с књигом“, излечиће се од неузвраћене љубаве.
На истој линији метроа налази се станица „Кијевска“. Она је 50 година била последња станица, од 1953. до 2003. године. Назив станице објашњава тему – њен главни симбол је огроман мозаик са представљеним народним свечаностима у Кијеву, посвећеним 300. годишњици поновног уједињења Русије и Украјине.
„Кијевска“ је украшена белим мермером, фрескама и раскошним детаљима, а станицу осветљавају елегантни лустери.
Станица „Комсомољска“ на Кољцевој (Кружној) линији отворена је 1952. године и постала је једна од најпрометнијих деоница подземне железнице. Оно по чему се разликује од осталих метро-станица је висина – девет метара уместо стандардних 5,5.
„Код њих су дворци за фараоне, а код нас – за обичне људе“, изјавио је једном приликом архитекта московског метроа Алексеј Душкин.
Иначе, он је постао иноватор у изградњи метроа тако што је направио концепт подземног простора без прозора и малтене отворио нови правац архитектуре – подземни урбанизам.
Стварао је по принципима јасног идентификовања конструктивне основе, коришћења светлости као главног стваралачког средства и комбиновања структура и декора са архитектуром и издржљивим подовима. Све то заједно је омогућило пројекту станице „Мајаковска“ да добије Гран-при Светске изложбе у Њујорку 1939. године, као и да у очима Московљана буде једна од најлепших станица.
„Мајаковска“ је у током Другог светског рата служила као склониште, а у новембру 1941. године је у њој одржано заседање Московског савета представника радничке класе, на којем је говорио Јосиф Стаљин.
„Тако раскошних сала каквих има у московском метроу – нема нигде у свету. Метро је у другим земљама веома скроман, служи за кретање. Код нас су они палате, то је фантастика“, рекао је композитор Григориј Гладков.
Афинитети публике се разликују када је реч о томе које су метро-станице најлепше. Московљани воле монументалну уметност, док гости престонице преферирају панеле, витраже и мозаике. Међутим, без обзира на личне преференције, када се човек спусти у метро и добије могућност да га посматра другачије и без журбе, увек му отвори нову перцепцију.
Прочитајте још: