Колико год лоше изгледало то што је Западни Балкан међу приоритетима америчке спољне политике, што подразумева постизање свеобухватног споразума између Београда и Приштине, интензитет притисака на нас ипак не може да буде прејак, ни предуго да траје, сматра Александар Гајић из Института за европске студије.
После телефонског разговора председника Џозефа Бајдена са немачком канцеларком Ангелом Меркел Бела кућа је саопштила да је међу шест приоритета америчке спољне политике и Западни Балкан. Питање постизања споразума између Београда и Приштине нашло се тако, раме уз раме, са Авганистаном, Русијом, Кином, Ираном и Украјином, где америчка администрација види највеће проблеме које би да решава.
Изазов за Србију: Косово међу приоритетима Беле куће
„Вест о разговору између Бајдена и Мереклове о приоритетима заједничког деловања у спољној политици везано за Западни Балкан није добра за нас. Она говори о њиховој намери да координирано врше притисак на српску страну не би ли се могао постићи свеобухватни споразум који би посредно довео до признања Косова и Метохије као независне државе и оно постало чланица међународних организација“, истиче Гајић за Спутњик који ипак напомиње да је за њега све ово очекивано.
С обзиром на наведене остале приоритете, простор Западног Балкана и америчка и немачка спољна политика виде као онај на коме се лакше може доћи до циља, него у другим случајевима. Много теже ће то ићи са Ираном, Украјином... где они имају размимоилажења о стратешким интересима, зато је разумљиво стављање Западног Балкана на списак, објашњава наш саговорник.
И немачки избори и Бајденови амерички проблеми
Он, међутим, сматра да је и то подударање интереса ограничено.
„Овде долази до делимичног преклапања, али привремено, јер ће у једном тренутку доћи до конфронтирања у односу на велике силе у Савету безбедности УН које подржавају позицију Србије по питању Косова и Метохије. Ја мислим да између Немачке и Америке по питању спољне политике на простору целе Европе па и Западног Балкана заправо нема суштинске подударности. Сада се ради о тактичкој подударности да се на штету Срба остваре неки интереси, али дугорочно њихови интереси се не подударају", оцена је нашег саговорника.
Он подсећа и да се Меркелова повлачи са политичке сцене и да је питање каква ће влада бити формирана након септембарских избора у Немачкој. Зато се, каже, може очекивати и да ће та њихова унисоност и напор да заједнички делују почети да слаби.
„С друге стране, очекум да ће и Бајден имати велике проблеме на унутрашњем плану у Америци и да неће моћи са толиким жаром да се усредсреди на спољнополитичко деловање ни на Балкану, ни другде, али и да ће га неки други приоритети у спољној политици више окупирати. Мислим да је овај њихов договор да приоритено делују и на Балкану нешто што привремено може да отежа позицију Србији. Србија, пак, мора да се окрене оним играчима који јој више помажу, да се одупре свим притисцима у предстојећем периоду“, оцена је Гајића.
Он рачуна да интензитет тих њихових притисака на Београд не може бити прејак и не може предуго да траје.
Ићи у пореговоре, али ништа не закључивати
На питање какав би требало да буде одговор Србије после оваквог подударног става Америке и Немачке, Гајић је то једноставно дефинисао - улазити у преговоре, али не ићи ка крајњим закључцима.
Он сматра да не треба попуштати, да треба бити спреман на даље разговоре, на делимичан компромис, али нена сопствену штету. Треба одбијати априори да се Србија стави пред свршен чин да призна свеобухватни споразум док албанска страна претходно не испуни све оно што је обећала. А она, како примећује, не само што то није испунила него ни нема намеру то да учини.
„На Косову предстоје избори. Док се формира њихова влада ствар ће дубоко ући у пролеће. Београд једноставно треба да не одбија преговоре, а да у њима истовремено има и флексибилан и чврст став. У случају да притисци постану неиздрживи Србија такође има опцију да распише изборе и да тако опет пролонгира ствари до неке повољније климе“, сматра Гајић.