„Реч је о једној срамној, недостојној операцији чији је циљ да се, обрачунавајући се са човеком који никакве везе нема са црквом, истовремено удари и на цркву као на главну институцију српског народа. Очито да геополитичке силе, које налажу да се Косово заувек одузме Србима, морају да поломе српску цркву као језгро српског идентитета и мислим да ће напади на цркву бити још жешћи и бесрамнији“, сматра православни публициста Владимир Димитријевић, коментаришући стављање СПЦ у контекст оптужби против власника једне глумачке школе, за систематско силовање својих ученица.
Као повод да је српска црква одговорна за оно што се у школи догађало, узета је чињеница да су часови почињали молитвом „Оче наш“. Али, истом молитвом своје сесије почињао је и један од најчувенијих секташа ХХ века Џим Џонс, који је навео 900 својих следбеника да изврше колективно самоубиство у џунглама Гвајане 1979. Зар треба оптужити Христа и хришћанство за Џонсов поступак, пита се Димитријевић.
Оптужбе против СПЦ има за циљ да је прикаже као институцију која насрће на децу
Непрестано повезивање српске цркве са разним скандалима са којима она нема никакве везе, нема везе ни са намером да се утврди пуна истина о томе има ли у СПЦ сличних дешавања, сматра Димитријевић.
„Реч је нечему много озбиљнијем – да се читава црква представи као институција која руши све вредности и насрће на оне који су најосетљивији, на децу, наводи Димитријевић.
Слично размишља и Миљан Лазовић из Института за европске студије – иако питање цркве и случај Мирослава Алексића не стоје ни у каквој вези, он се користи како би се црква компромитовала.
„Потребно је нагласити да се црква скоро у сваком друштвеном проблему користи као средство које треба да се извргне руглу. Коришћење и блаћење Цркве овим поводом, има за циљ да смањи углед и утицај Цркве која она има у друштву. Црква је мета зато што је имала изразиту цивилизацијску и државотворну улогу у обликовању српског идентитета. Српски светосавски идентитет је незамислив без Цркве“, истиче он.
Иде се ка томе, додаје Лазовић, да се другом, већинском делу српске јавности црква прикаже као ,,опаки инструмент великосрпског национализма и сигурна кућа за силеџије, манијаке и педофиле и која је друштвени фактор нестабилности“ како би се том истом другом делу српске јавности умањио углед Цркве, минимализовао до најнижих граница њен историјски значај и како би лакше пристали на одузимање Косова и Метохије.
Црква је дужна да одговори на нападе и очисти своје редове
У свему овоме, према Димитријевићевим речима, има и одговорности СПЦ као друштвене организације – на нападе треба да одговори јасно и гласно. Уколико има „мрачних типова“ који се крију иза цркве, она треба да их изведе на светло дана.
Ако се утврди да неко из цркве има грех као што је педофилија, тај се мора одмах уклонити и изопштити из црквене заједнице и то по црквеним канонима, који јасно налажу да се људи који направе преступе тог типа морају казнити. Ако неко прикрива такве ствари, саучесник је, додаје наш саговорник.
„Ми смо имали неколико случајева који нису до краја били разрешени и који су бацали сенку на целокупно понашање у СПЦ. Нисам епископ, нити ми пада на памет да се правим паметан, али као хришћанин морам да се сетим Достојевског који каже да читав земаљски рај није достојан једне дечје, патничке, сузе. Ако таквих ствари има, са њима се мора извршити врло озбиљно суочавање“, категоричан је Димитријевић додајући да је најбољи (и једини) вид борбе против оптужби истина.