Ако је „све на клик“ идеал, да ли данас живимо у времену утопије или дистопије и да ли је култура отказивања која се све чешће појављује и у домаћим медијима пример меког „фашизма“ политичке коректности увијене у лепе манире?
Друштвене мреже могу се посматрати кроз „платонску“ призму, као свет сенки. „Истина није за све људе, већ само за оне који је траже”, стара је изрека која може да се примени у временима доминације технолошких гиганата, али и као поука из чувене алегорије о „Платоновој пећини“.
Ако су друштвене мреже свет сенки нашег доба, онда је разлика између Платонове пећине и њих то што се наш виртуелни свет ипак одражава и на реална дешавања. Пример утицаја моћног виртуелног света је модерна култура отказивања, позната као „Cancel culture“.
„Гиљотина“ на друштвеним мрежама
„Big tech“ — велике технолошке компаније почеле су да одлучују шта је истина и коме веровати. Некада је замерано друштвеним мрежама то што су људи окружени истомишљеницима и живе у „балону једноумља“. Може се рећи да је та теза тачна, али и да су друштвене мреже поред свега осталог, донеле и не мали број конструктивних расправа и размене мишљења.
Ипак, данас друштвене мреже и технолошки гиганти који су се раније представљали као једини вид „гласа народа“, узели су за право да сервирају пожељну „истину на тацни“. Такво пласирање „истине“ кроз медије представља труо друштвени консензус. Друштвене мреже када су настајале, биле су пример културе отпора према мејнстрим медијима који су били затворени за обичног човека.
Каква се шаље порука том просечном човеку када види да се доскорашњем председнику Сједињених Држава потпуно укида приступ свим друштвеним мрежама? Или, када се заблокирају сервери за апликације и друге друштвене мреже где се окупљају непожељни неистомишљеници? Праве ли се тако још већи ,,балони једноумља“?
Ипак, многи се хвале и поносе том димном завесом слободе која се лако може претворити у тоталитаризам или потпуну цензуру.
Медији, технолошки гиганти и интерпретација
Борба за интерпретацијом истине је тежња елита да пласирају сопствене интересе као апсолутне истине. До трачка истине данас је изузетно тешко доћи због обиља посредних информација које формирају бесконачну фикцију садашњег тренутка у виртуелном свету. Технолошке компаније диктирају законе захваљујући развоју којег друштвене науке као и правни оквир не могу да испрате.
Сан просветитељског утопистичког доба, да ће разум и развој науке решити све људске проблеме, када се све налази на дохват руке, како је говорио Кастелс, може се упоредити са утопистичком идејом ,,света на клик”.
Може ли се у том контексту рећи да смо можда добили дистопију у којој полуинформисани информишу неинформисане и да ли се враћамо на Платонову тезу из чувеног дела „Држава“: „Они ни једну ствар неће сматрати реалном, осим сенки предмета које су направили људи“.
Прочитајте још:
- Русија позива да се ограничи „самовоља“ америчких интернет-компанија
- Демократе траже већу цензуру: „Фејсбук и Твитер да промене алгоритме, да не трују мозак Американаца“
- Нових 25 милиона корисника на Телеграму — људи не желе да буду таоци туђих монопола