Играли смо с њим...
Ово су нека од питања на која одговара књига „Глоги“ новинара и публицисте Александра Ђуричића, зборник сећања најугледнијих редитеља, глумаца, театролога, управника позоришта... о овом изузетном и прерано отишлом уметнику, о ком његов колега и кум, глумац Војин Ћетковић каже: „Играли смо с њим, а заправо смо га гледали“.
Ђед Гаврило и Херцеговина
Да је родна Херцеговина била и остала важна одредница у животу Небојше Глоговца сведочи глумчево сећање на селидбу из Требиња у Војводину, на ту - како је сам говорио - повређеност због одласка која је само појачала везаност за деду и – коње...
„Ђед Гаврило, човек са брковима, остао ми је у сећању као најискренија дечија фасцинација. Дочекивао ме је речима: “Ево мени мог војводе“. И стави ме на коња, јахао сам на неком офуцаном балон мантилу, пребаченом преко коњских леђа, држећи се за гриву...“
Код „ђеда Гаврила“ му је све било дозвољено, али није код оца, свештеника који је био строг и који је знао за ред. Ипак, много година касније признао је да је био срећан због тог таквог васпитања и живота са оцем свештеником и мајком кројачицом.
„Усвојио сам начин размишљања, гледања на ствари, начин односа и постављања питања самом себи. То сам повукао из куће, из тих прича које сам слушао као мали“, својевремено је открио Глоговац.
У књизи „Глоги“ сазнајемо и да му је први идол био саобраћајац Јован Буља, да је првобитно маштао да буде владика, али је одлазак у Драмски студио Радио Београда дефинитивно определио његов пут.
После кратког колебања између психологије и академије, после многобројних несташлука који су обележили његово одрастање ( попут оног на панчевачкој пијаци где је „глумио“ инспектора, тражећи дозволе од продаваца, махом Румуна), Небојша Глоговац уписује Академију. На пријемном испиту рецитовао је стихове Бранка Радичевића и имитирао певаче народне музике. Чуо је и како неко од присутних каже „Јао, тај глас, као Шербеџија“...
Шербеџија: Исти ја
Много година касније, Раде Шербеџија ће, говорећи о „Пијаној новембарској ноћи 1918“ то и потврдити речима: „Све је узимао и проживљавао са пуно страсти, као да му је задњи пут. Можда је то и истински тако осећао... Подсећао ме је на сопствене младалачке дане. Исти ја...“
Од редитеља Дејана Мијача сазнајемо зашто је Глоговац био „страшан глумац“.
„Необичан глумац, наоко све раван и миран , а кад затреба крене као буктиња, све кипи у њему и, што је најважније, уме с тим да се носи као да је на сцени рођен...“
Сећања пријатеља и колега са којима је делио сцену и филмске кадрове, поред емоција, нуде и јасан портрет уметника и човека који је – у свему што је био и стварао - веровао да су вредности а не новац циљ који треба освојити. На том путу није се одрицао својих страсти – ни кафане „Кројач“, ни мотора, ни тавле коју је пасионирано играо... Због тога је било природно да овације публике из Сопота, где је био „звезда са три филма“, замени јагњетином на роштиљу ( плаћеном позајмљеним новцем од Јосифа Татића) и да је, са Николом Ђуричком, поједе на хауби аута, уз пиво и смех...
Небојша Глоговац био је свој у свему и до краја, сведочи књига о њему. Од „Хадерсфилда“ до „Хамлета“, Од „Убиства с предумишљајем“ до „Устава Републике Хрватске“. Свуда, од дединог села Драмишево, до далеке Америке на чијим је сценама гостовао.
Одбио да игра код Анђелине Џоли
Сам је бирао улоге, прихватао их и одбијао. Било му је важно с ким ради, али и шта ради. Када је одбио улогу у филму Анђелине Џоли, казао је да су заправо они одустали од њега јер је почео да запиткује о структури приче.
„У том филму не постоји добар Србин, али и без тога је филм лош... Глупо је да учествујем у филму чији сценарио нисам прочитао. Да су ми га дали, вероватно бих одбио, јер је раван, празан, без покрића и није добро направљен... Постаје више досадан тај пласман Срба у филмовима који служи формирању јавног мњења о нама као лошим момцима. Као да овде нико ништа добро није учинио, и као да су лоше у ратовима чинили једино Срби. То вређа интелигенцију...“
Редитељ „Клопке“ и „Кругова“ Срдан Голубовић једноставно је објаснио феномен Глоговац: „Постоје улоге које нико осим њега на овим просторима није могао да игра“.
Био је традиционалан и модеран, порочан и побожан, тврди његова земљакиња, пријатељица и филмска партнерка Наташа Нинковић.
Три године по одласку, остало је живо сећање на човека који је по мишљењу оних који су га познавали био „лаф, шмекер, брат, колега, пријатељ, ћале, ортак, даса, људина“... Глумац који је служио као компас...
Када је управник ЈДП Јован Ћирилов, у паузи представе „Полонеза Огински“ саопштио Види Оњеновић да је Глоговац од сутра део ансамбла ЈДП, редитељка је само рекла: „То њему не треба. Небојша Глоговац је ансамбл“.
Са тог трона на који се већ као млад попео, захваљујући вансеријском дару, карактеру и посвећености, Небојша Глоговац никада није сишао.
Ни данас, три године по одласку...