Како је ФЕСТ у својим златним годинама постао један од најзначајнијих филмских фестивала у региону, чиме је привлачио филмске великане попут Роберта де Нира, Френсиса Форда Кополе, Џека Николсона, Питера Фонде, Бернарда Бертолучија, Eвгенија Јевтушенка, Сергеја Бондачурка, Андреја Кончаловског, Никите Михалкова и многих других, ко му је удахнуо енергију и како је она истрајавала током наредних деценија – неки су од одговора које нуди монографија “ФЕСТ: Завештање од четири слова”, приређена поводом пет деценија београдског филмског фестивала.
Одржавање овогодишњег, 49. ФЕСТ-а померено је због епидемије за април (од 2. до 11. априла), међутим обележавање пола века нашег најзначајнијег филмског фестивала започето је још прошле године доделом плакета „Фестових 50“ најзаслужнијим појединцима и биће настављено и ове године.
Један од важних сегмената прославе тог јубилеја јесте и монографија „ФЕСТ – завештање од четири слова“ која ових дана излази из штампе, а биће представљена јавности током фестивала.
Монографију је приредила Уна Чолић Банзић, унука оснивача ФЕСТ-а Милутина Чолића, кустос, теоретичар уметности и медија, која већ годинама живи у Сиднеју, где се бави образовањем деце у области филма.
“Монографија је, поред архивске грађе, саткана и од непосредних сведочења оних који су одрастали и пословно стасавали уз ФЕСТ. За многе од њих ФЕСТ је био нека врста тачке ослонца и њиховог храброг новог света. Професор Факултета политичких наука Ратко Божовић је у културолошкој анализи фестивала у монографији поменуо да је ФЕСТ од самог присуства у нашој средини обезбеђивао сусрет са ствараоцима слободнбог духа и протагонистима људске слободе и достојанства”, каже у разговору за Спутњик Уна Чолић Банзић.
Шта Вам је деда Милутин Чолић, оснивач ФЕСТ-а, говорио о тој значајној манифестацији? Шта је ФЕСТ био за њега?
- ФЕСТ-ом се никада није хвалио. Још мање га својатао. Увек је говорио да ФЕСТ-а не би било без Милана Вукоса, Душана Макавејева и Дејана Ђурковића. Кад погледам са ове дистанце, мислим да је био поносан на улогу деде у којој је заиста уживао и била је права привилегија расти уз њега. Вама може деловати чудно да ми је више причао о шаху него о филму. Друговао је са најпознатијим југословенским, светским и совјетским шахистима те је уз приче о Таљу, Петросијану, Ботвинику, научио малу петогодишњу Уну да игра шах. Деда је многима познат као оснивач ФЕСТ-а, а он је био новинар и филмски критичар куће “Политика”. Његови сусрети и интервјуи са Гинтером Грасом, немачким канцеларом Вилијем Брантом су изузетни. Ипак када погледам његову професионалну биографију, рекла бих да је ФЕСТ за њега био врхунац каријере. Деда је био човек широких интересовања и као и у шаху размишљао је о неколико потеза унапред. Верујем да такав човек и данас треба ФЕСТ –у.
Како је изгледало тих првих година?
- ФЕСТ није био само филмска парада. Циљ је био да се њиме прошири културно и уметничко деловање. Поред приказивања филмова, покренута је књижевна едиција “ФЕСТ романи”, с романима по којима су снимљени филмови и приказани на ФЕСТ-у. Уз 17 наслова објављена је и музичка едиција “Мелодије ФЕСТ -а”. Од прве године одржавани су и тематски симпозијуми посвећени филму, уз учешће домаћих и светских синеаста, професора и теоретичара. “ФЕСТ на ТВ” почео је 1972. са жељом да се гледалиште што више прошири и да се појача утицај ФЕСТ-а. И успели су у томе јер је филмове видело 30 милиона југословенских гледалаца. Тај програм је нажалост по одласку Милутина Чолића с места уметничког директора укинут.
Шта је тада ФЕСТ значио филмским ствараоцима, љубитељима филма, Београду?
- До ФЕСТ-а Београд је био суочен с драматичном осеком биоскопских посетилаца. Исти град је 1973, 1974. и 1975. постао престоница са најбржим растом биоскопске публике у Европи с око 4,5 милиона на годишњем нивоу. Концепт репертоара довео је ФЕСТ до несвакидашње синтезе – врхунска уметничка вредност филма, естетски елитизам постао је критеријум најшире публике.
Велика имена светског филма су прошла Београдом захваљујући ФЕСТ-у. Кога је све ФЕСТ довео у Србију?
- Знамо да су то били Роберт де Ниро, Николсон, Копола, али споменула бих оне које смо, чини ми се, заборавили, као што је Марк Донској, класик совјетске златне епохе и један од носилаца Титовог ордена који је, како је сам рекао, годинама касније стављао на груди о свим совјетским и југословенским празницима, као и за Титов рођендан. Он је био гост првог ФЕСТ-а. Потом глумица Људмила Савељева која је посетила те исте 1971. Политику. Била је у друштву са Денисом Хопером и Питером Фондом. Та фотографија ће се први пут појавити у монографији. ФЕСТ је био место сусрета Истока и Запада. У Београду су се нашли Сергеј Бондарчук, Виторио де Сика и Кирк Даглас. На једној од фотографија су један од најпознатијих совјетских песника Јевгениј Јевтушенко и Бернардо Бертолучи , познати итаљински редитељ. Светлана Тома је била звезда ФЕСТ-а са филмом “Цигани лете у небо”. ФЕСТ-ови гости били су и велики редитељи Станислав Ростотцки , Павел Чухрај, Герман, Кончаловски, Михалков, Сокуров, … Долазили су и они који филмове нису имали, и то о свом трошку, јер су сматрали да је ФЕСТ јединствена прилика да за десетак и мање дана видите све најбоље филмове света.
Која су Ваша најлепша сећања на ФЕСТ и најзанимљивији тренуци у његовој историји?
- Као студент драматургије уживала сам у филмовима, сусретима, разговорима које сам добила захваљујући ангажману на ФЕСТ-у. Упознала сам признате светске синеасте, продуценте, радила сма интервјуе с до тада недовољно афирмисаним филмским ствараоцима, чије су каријере данас на несразмерно вишем нивоу. Многи од њих су шетали београдским улицама и верујм да су се осетили попут Џека Николсона, јер су прошли потпуно неопажено. Данас би била друга прича.
Када сте први пут отишли на ФЕСТ?
- Мој први одлазак на ФЕСТ, у мојим сећањима, заиста је свечан, као што је у неким давним временима био одлазак у позориште. Деда је желео да “Златну локомотиву”, признање које му је доделио ФЕСТ, примим у његовом присуству. “Локомотову” сам примила из руку Беатрис Дал, познате француске глумице. Била сам тада у основној школи, далеко од било ког животног избора. Деда ме је запамтио као студента молекуларне биологије и нажалост није био жив када сам уписала други факултет – Факултет драмских уметности и дипломирала драматургију. После сам почела да радим у Југословенској кинотеци, постала кустос, организовала изложбе, писала и говорила о Кинотеци у иностранству и региону.
У чему је највећи значај ФЕСТ-а према Вашем мишљењу, а како га виде други познаваоци кинематографије?
- ФЕСТ је првих година заиста био динамичан, иновативан, изазован, догађај који се целе године са нестрпљењем очекивао. ФЕСТ је без сумње и данас поред БИТЕФА наша најзначајнија културна манифестација. Само по месту одржавања је био београдски, али по свом духу и опредељењу југословенски. Не само зато што је репризиран у 50 југословенских градова, већ зато што је постао културно упориште. Најискренији одговор на ово питање дао је Ранко Мунитић који је уочио да фестивали остају и остаће једини прави тренуци креативне катарзе за сваког критичара, естетичара или теоретичара. Како Мунитић каже: “Из године у годину ми протестујемо против ФЕСТ-а, али му се без изузетка враћамо и присуствујемо. Љутимо се због овог пропуста или оног недостатка, али без разлике у треницима када се бакље гасе, а завесе спуштају, осећамо онај познати, помало горки флуид нечега што је минуло трајући ипак сувише кратко. Смешно, рећи ћете, као у мелодрами. У праву сте, али зашто би се љубав према филму разликовала од свих осталих интимних еманација исте врсте?”.
Да ли данас следимо пут Милутина Чолића и његову мисију?
- Неретко се дешава да чујемо “ма то су била нека друга времена” и управо ти који то говоре нису стварали у то доба и треба бити опрезан у изјавама. ФЕСТ је тада, према бројним сведочењима на која сам наилазила истражујући, организован са мање новца и више гостију и посетилаца. Посвећености и ентузијазма тада није мањкало и те чињенице су природан изазов за актуелне и будуће селекторе, организаторе, савете, креаторе, Београд. ФЕСТ увек може бити бољи и њему је потребна нова енергија да би управо то био – бољи.