Микља је већи део своје новинарске каријере провео управо у Африци, где је био дописник југословенске агенције Танјуг – прво као преводилац у југословенским мировним снагама на Синају, а касније и као дописник Танјуга из разних афричких земаља.
„То ми је и најузбудљивији део новинарског живота – због силних преврата, борби за националну независност, војних удара и свега онога што је хаотично у обичном животу, а што је врло пожељно за новинарски посао“, прича Микља.
Покров таме над шверцом оружја у Африци
„Покров таме“ говори о готово немогућој љубави у миљеу трговаца и кријумчара оружја, владиних званичника и корумпираних јавних службеника, организација које се баве надзирањем и спречавањем недопуштене трговине и обавештајних служби које је подстичу, посредника и превозника, професионалних убица и хуманиста, грешника и праведника...
Лицемерје, суровост и безобзирност карактерише и оне који оружје наручују и оне који га продају, објашњава Микља. Трговина оружјем можда је најбољи пример како се према једној истој ствари, у зависности од тренутних интереса, понашају сви актери у том „послу“.
„Када наручиоцима и продавцима оружја одговара, то потпомажу све државне службе, обавештајне агенције, посредници, превозници и на то се гледа као на било који други трговачки посао. Када им то не одговара, исте службе упрегнуте су из све снаге да спречавају трговину оружјем“, каже Микља.
Посебно је занимљив начин на који Микља описује трговце оружјем – као људе који, кроз одевање и манире покушавају да се представе као обични пословни људи који само тргују робом за којом постоји потражња. И не мења им имена; кроз роман пролазе легендарни ликови трговине оружјем на светском нивоу, Аднан Кашоги, Дејл Стофел, Самјуел Камингс, Муса бин Шамшер, и, можда најживописнији од свих, бивши председник Либерије, Чарлс Тејлор.
Чарлс Тејлор као трговац
Тејлор, који је, према Микљиним речима, показао приличну умешност у шверцу оружја, одговоран је за многе ратне злочине у својој земљи и суседном Сијера Леонеу – обе земље у не тако давној прошлости биле су попришта крвавих грађанских ратова који су се одликовали невероватном суровошћу – у обема су добар део војних снага чинила деца.
Путеви оружја ишли су тако што би се од одредишта, неке мале европске луке где државне службенике контролише моћна криминална организација (на пример калабријска Ндрангета), брод кретао до обала Африке, где би пристао у међународним водама. Потом би се товари, декларисани као пољопривредне машине, претоваривали у мање бродове до луке (на пример Фритауна, престонице Сијера Леонеа), а одатле би се кријумчарским путевима транспортовали у Буркину Фасо.
Тејлор је, како Микља каже, претворио Буркину Фасо у носач авиона и огромно складиште оружја из које је оно авионима кријумчарено. Ова централноафричка земља одабрана је као база за шверц оружја зато што, за разлику од Либерије и Сијера Леонеа, није подлегала санкцијама на извоз оружја УН, а Тејлор је све своје финансијске обавезе намиривао, не само новцем, него и „крвавим дијамантима“ које су копали робови у Либерији и Сијера Леонеу.
Пиво и Црни шкорпион
Поред живописних људи, роман води читаоца и кроз живописне градове Африке – Порт Харкорт, Бамако, Фритаун, Киншаса, Адис Абеба, Асмара, Бразавил, Монровија, Лагос… - места у којима је Микља боравио током каријере дописника.
Зато и каже да је „Покров таме“ фикција, али доживљена фикција:
„Схватам логичку неодрживости таквог исказа, али заиста је то доживљено“.
Један од првих афричких градова са којима се сусрео је Порт Харкорт, нигеријска лука, у којој је боравио као дописник из грађанског рата у Нигерији 1967. Ту, на фронту, имао је прилике да упозна Црног шкорпиона, пуковника Бенџамина Адекунлеа, једног од нигеријских војних вођа, који се, како каже, одликовао приличном суровошћу, али је, с обзиром на углед тадашње Југославије у Африци, пристао да разговара са Микљом.
„Он је испољио, рекао бих видљиве симпатије, што је мало необично за тако окрутну личност, не за мене као особу, већ за мене као представника земље која нема трговинских интереса, не жели да се домогне извора нафте, што је био и главни узрок грађанског рата у Нигерији“, каже Микља и кроз смех наглашава да са интервјуа са Адекунлеом мора да развеје маглу, јер су током разговора попили неколико сандука пива.
Пиво је још једна константа Микљиног романа – кроз „Покров таме“ као да протичу хектолитри пива, који се у Африци, изгледа, пије у огромним количинама. У Африци, пиво је плебејско пиће, за разлику од вискија, које је аристократско пиће и пили су га колонизатори из више класе, објашњава наш саговорник. Какав је однос Африке према пиву, Микља објашњава кроз извештај једног дипломате, који јавља да у земљи у којој службује нема водовода, нема црпки за бунаре, али су отворене две нове пиваре.
„Пива има у изобиљу и обично сиромашни већи део плате потроше управо на пиво“, каже он.
Кафкијански пејсажи Етиопије
Франц Кафка се сам намеће када се погледа пејсаж једног малог места крај Адис Абебе, престонице Етиопије. У Дебре Зеиту налазило се највеће складиште оружја на свету – оружје свих врста, од пушака, преко тенкова до авиона, често нераспаковано у контејнерима, стајало је ту ускладиштено докле поглед допире.
„Невоља је била у томе што је само десет одсто тог оружја могло да буде искоришћено, јер, да би се оружје користило, мора се научити и руковати са њим. Тако да је то један апсурд који би и Кафка уочио“, каже Микља.
Бесмисао и парадокси видљиви су на сваком кораку на Рогу Африке – у Асмари, сада главном граду Еритреје, која је у време док је Микља био дописник била део Етиопије.
На једној раскрсници у Асмари „заостао“ је уништени тенк из многобројних сукоба:
„Питам водича зашто не уклоне тенк. Он ми одговара: „Немамо дизалицу. А и да имамо дизалицу, немамо камион у који можемо да га сместимо. А и да имамо камион, немамо топионицу, где можемо да га претопимо“. Питам га: „Докле ће тенк стајати ту, до краја века? Он одговара: „Не, до краја времена““!
Прочитајте још: