Сурове смрти у Јасеновцу
„Много је сурових начина страдања, сурових смрти и у једном тренутку, када све то ставите на папир, схватите да ви то не можете ни да прочитате, а камоли да снимите. Највише су ме погађали начини на који су људи убијани, а тек смрти деце... то је нешто језиво“, каже Наташа Дракулић.
Узбуђена уочи телевизијске премијере, каже да се нада да ће после „Даре“ настати и други филмови на ову тему, због тога што има још много неиспричаних прича о Јасеновцу које тек треба снимити.
„Волела бих да се ради много пројеката и других филмова на ову тему. Има много неиспричаних прича о Јасеновцу, а толико година је прошло да се ништа није дешавало. То желим да се догоди после телевизијске премијере филма – да се покаже интересовање, да људи сазнају, да бисмо колективно могли да се прочистимо од свега тога што се дешавало.“
Да ли сте ви лично размишљали о томе да наставите у том правцу, да ли после „Даре“ за то имате снаге?
– Мислим да имам снаге. Постоје још неке приче везане за Јасеновац које видим већ у сликама. Ако буде прилике, тиме ћу се позабавити врло радо.
Како се осећате пред премијеру која је другачија од биоскопске?
– Осећам се узбуђено, као и већина људи око мене која није имала прилику да види филм. Мислим да је тв премијера у овом тренутку најбоље решење, будући да ситуација са ковидом није прошла, још траје. Биоскопска премијера је планирана за 22. април, на годишњицу пробоја Јасеновца, и тада ћемо довести све глумце, поготово мале глумце који се највише радују црвеном тепиху. Схватили смо да треба пустити овај филм да га људи виде, поготово након свега онога што се дешавало у међувремену. Врло сам срећна и врло узбуђена што ће се то догодити.
Универзална прича коју сви разумеју
Да ли очекујете различито реаговање наше публике у односу на америчку или сматрате да је прича толико универзална да на исти начин допире до свих?
– Сама чињеница да смо добили такву дистрибуцију у Америци, преко Студија 101 и Универзала, најбоље говори о томе да је то универзална прича коју је неко ко је погледао – и разумео.
Колико сте, као дете из Олује, из колоне, суспрезали вашу личну причу, личну емоцију у циљу универзалности филмске приче?
– И јесам и нисам. Прво због тога што је ова тема захтевала велики рад кроз истраживања, упознавања са самом материјом, сусрете са људима који су све то преживели... Али све емоције које сам пустила биле су моје и од тога не бежим нити ћу бежати. Никада на другом пројекту нисам дала ништа оволико лично као за овај сценарио.
Да могу опет, све бих исто
Колико је, баш због тог личног, овај рад за вас био мучан?
– Било је претешко и одразиће се касније и на неко моје физичко здравље. Када нешто стварате, вас у првом тренутку носи адреналин, али касније не можете да спавате, несигурни сте да ли је то што сте урадили добро, да ли је довољно јако, да ли је овако или онако... Тек кад се завршило снимање, дошло је до неке врсте колапса мог организма. Требало ми је јако пуно времена да се опоравим, али опет, кад вратим све уназад, није ми жао. Оно што сам ја добила са овим филмом је нешто изузетно. Пре свега мислим на људе које сам сусрела, поготово глумце из Бањалуке. Зато да могу опет, све бих поново тако како сам радила.
Колико дуго сте радили сценарио?
– Годинама мене занима та тематика, али од оног тренутка кад је донета одлука и кад је почело право формално истраживање, рад на сценарију трајао је четири-пет година.
Биће још наручених текстова, спремна сам за то
Амерички критичари довели су у сумњу истинитост ваше приче о Јасеновцу. Да ли вас је то погодило?
– Лично ме апсолутно није погодило зато што су та два текста тако наручена и бескрупулозна. Кад бих ја писала нешто против некога или нечега, бар бих се потрудила да знам о чему пишем. Оно упоређивање села Мирковци које се налази крај Винковаца и села Мирковци крај Козарске Дубице, одакле је наша јунакиња филма, довољан је показатељ. Није ме то погодило јер знамо да се о Јасеновцу сувише дуго ћутало и ово приказивање филма ће и бити најзначајније управо због тога. Погодиле су мене много више друге ствари, неки болови и непреболови које нисам успела да ставим у сценарио, а наручених текстова ће бити и ја сам врло спремна за то. Знам шта смо урадили, знам да је овај филм дуг том страдалом народу, тој страдалој деци, тако да сам са те стране потпуно мирна.
Да ли је ово први пут да сте доведени у прилику да браните сопствено дело?
– Нисам, било је тога. Дуго сам у овом послу и то је све цена посла. Да сам студирала виолину, вероватно бих бранила неке ноте, али пошто немам слуха, сад браним сваку своју реченицу. Знам шта радим и како радим и док год будем у овом послу, трудићу се да увек станем иза онога што пишем, да увек могу то да одбраним. Сваку реченицу крвљу платим, верујте ми.