Многи нису веровали у овај тим. У српски фудбал. „Звезда против јачих не може ништа без навијача“, често се чуло откад је корона испразнила стадионе. Нема мотива, нема онога што може да извуче „120 одсто“ из играча како би се дошло макар до часног пораза.
И све је то имало покриће. Тачно је да су Делије 12. играч Црвене звезде када игра на препуној Маракани. Тачно је да се свим противничким играчима, без обзира на клуб, одсеку ноге чим кроче кроз легендарни тунел. Памте то многе генерације фудбалера. Последњи добар пример је екипа Ливерпула, предвођена Јиргеном Клопом, у том тренутку можда најбољим тренером у Европи, која је испраћена из Београда са 2:0, головима Милана Павкова.
Брујали су тада енглески медији како је њихов славни клуб „сахранио“ играч који на тржишту вреди свега 300.000 евра.
Синоћ, у сјајној утакмици, кад није било навијача, када хук са трибина играчима није могао да пумпа адреналин, када се није могао са стране вршити притисак на судије, поново је доказано да не играју имена, не играју милиони којима су плаћени играчи, већ вера у себе, велико знање и велико срце.
Млака увертира
У нормалним условима, о овом мечу би се причало данима, правила би се узаврела атмосфера, спорт би пратили и они који то обично не раде... Овога пута, све је било млако. Чак ни искрени љубитељи фудбала и Црвене звезде нису имали посебна очекивања. Ако су и имали неки став, био је: Ма, само да не изгубимо са „петардом“. Овога пута је све битно препуштено терену. А на терену се и десило оно о чему ће се тек причати.
Иако је јавност сумњала у било какав добар резултат, иако је премоћни Милан био апсолутни фаворит, то као да није дотицало Дејана Станковића. Имао је кадровских проблема – најбољи играч Александар Катаи је дуго ван строја, нова појачања Бакајоко и Фалко, нису довољно уклопљени у тим – али оно што је такође имао тренер Звезде је – вера. Вера да се може против бољих, јачих и бржих. И да се могу напасти.
Храбро срце Дејана Станковића
Није одустао од своје тактике коју је често практиковао, посебно у европским утакмицама. Решио је да покуша да затресе мрежу Милана, не да се брани. Видео је начин да изненади фаворита. И ту веру пренео је на цео тим. Црвена звезда је синоћ деловала као најбољи представник српског фудбала. И они најкритичнији могу да буду задовољни свиме што су видели у 90 минута меча.
А видели су отворену борбу, без калкулисања. Много трчања, пожртвовања, огромну жељу. Видели су фантастичног Мирка Иванића у пуном сјају. Креативног, храброг, дрског и мудрог. Дегенека, Родића, Кангу, који су у сваком тренутку тражили лопту, откривали се, као да је меч тек почео. Видели су Фалчинелија, који гине за дрес свог клуба као да је поникао у њему. Видели су да Звезда игра фудбал против великог Милана!
А кад је тако, ни малери не могу ништа. Ни аутогол, ни нехотични пенал малерозног Панкова, ни престрого досуђени црвени картон не могу да те „посеку“.
И тада, још једном, Станковић показује своје храбро срце. Иако са играчем мање, убацује у игру Милана Павкова, Фалка и Бакајака. Жели гол, жели бод, ризикује и тежи пораз. Али пораз као да у тим тренуцима није био опција за стратега црвено-белих. Ни на једном делу терена се није видело да италијански тим има играча више. Нападала је Звезда у таласима. Вршила пресинг, често су и штопери Милош Дегенек и Радован Панков били у зони шута. А онда, када извучеш из себе све што знаш, све што можеш, када даш последњи атом снаге за свој циљ, онда и онај горе каже: „Може!“
И то кад нема више времена. У последњем покушају, у судијској надокнади.
Милан Павков – Звездин „отписани“ јунак
Опет у једној европској утакмици у јунака израста Милан Павков. После тог лудог меча против Ливерпула, пре две године, малтене заборављеног, везаног за клупу... Отписаног.
Један небески скок код прве стативе после корнера, трзај главом и... Дуг лет лопте, парабола која је оставила сјајног Дунаруму прикованог за земљу, завршава у мрежи Милана за великих 2:2. За огромну радост свих којима су црвено-беле боје у срцу. И за све љубитеље фудбала у Србији који су га сахрањивали.
За наду. За буђење навијача. За доказ да корона није убила спорт. И за жал што 50.000 људи није све то гледало уживо. Да јесте, можда би и славни Милан прошао као Ливерпул. Не би било незаслужено!