Овако дугогодишњи дописник српских медија из Немачке Мирослав Стојановић коментарише за Спутњик изјаву немачког шефа дипломатије Хајка Маса поводом посете свог српског колеге Николе Селаковића Берлину. Мас је нагласио да је „амерички Стејт департмент подвукао подршку Сједињених Држава дијалогу између Београда и Приштине под вођством ЕУ, чији је циљ нормализација и свеобухватни споразум са узајамним признањем“.
„Унија не говори истим гласом, а такође и сама Немачка се налази у деликатном политичком тренутку. Уз то, она не може да игнорише став Русије. Због свега тога, немачка у овом моменту не може да врши притисак ни на кога“, каже нам Стојановић.
Није непознато да Немачка заступа идеју о такозваном међусобном признању независности Београда и Приштине – о томе смо могли више пута да чујемо, како из уста посланика Бундестага, тако и из уста других немачких званичника, укључујући и саму канцеларку Ангелу Меркел. Међутим, до сада, барем званично, Европска унија се држала у статусно неутралном положају, који је и природан за некога ко у нечему посредује.
Зашто Немачка не може да врши притисак на ЕУ
Стојановић објашњава и зашто Немачка не може остатку Европске уније да наметне соје виђење решења косовскометохијског проблема:
„Прво, ЕУ не говори једним гласом јер пет држава није признало независност Косова. Два представника ЕУ који су ангажовани у дијалогу долазе из земаља које нису признале Косово – Борељ долази из Шпаније, а Лајчак из Словачке. Због тога је у Приштини од почетка постојао отпор према Лајчаку, који се манифестује на различите начине“, објашњава Стојановић и како би илустровао покушаје Приштине да поткопа Лајчаков кредибилитет подсећа на скорашњи протест косовских Албанаца због тога што се специјални представник за дијалог сликао са мапом Европе на којој нема независног Косова.
Други разлог због кога, према Стојановићевом мишљењу, Немачка не може да утиче ма промену статусно неутралне позиције Брисела је инсистирање Приштине да главну и пресудну реч у дијалогу води Вашингтон, што Европа неће дозволити.
„Европа се, са доласком Бајденове администрације обрадовала што неће бити искључена из дијалога. Са Гренелом, Европа је била готово искључена из дијалога. Потреба да сада ЕУ и САД раде синхронизовано део је општег концепта да се трансатлантски односи врате на неку бољу ситуацију, иако никада више неће бити као што су били. Европи је стало да води дијалог јер је косовски проблем, како наглашавају, у њеном дворишту“, наглашава Стојановић.
Уколико су стране заинтересоване за улазак у ЕУ, онда морају прихватити да управо ЕУ буде посредник, додаје он.
Уважавање руског става није питање емоција, већ економије
Не треба заборавити ни утицај Русије, којој није једини адут резолуција 1244. Истина, без руског амина у Савету безбедности ништа што се тиче косовскометохијског проблема, не може да се реши. Али, према Стојановићевим речима, Немачка мора да уважава руски став и због свог економског интереса – не само због „Северног тока“ и „Северног тока 2“, већ и зато што је добар део индустрије на истоку Немачке оријентисан на сарадњу са Русијом.
Масове изјаве у којима је оштро критиковао Русију нису се допале његовим страначким колегама из Социјалдемократске странке, поготово онима са истока земље, те је немачки шеф дипломатије морао да „спусти лопту“.
„То није питање емоција. Рецимо, деведесет одсто онога што прерађује један велики петрохемијски гигант у Лојни, граду на истоку Немачке, долази од нафте која стиже из Русије“, наводи Стојановић.
Формула „две Немачке“ – мамац Београду
Такозвана „формула две Немачке“, која је лансирана још пре неколико година, а која подразумева решење косовскометохијског проблема на начин сличан оном како су међусобне односе решиле Источна и Западна Немачка током Хладног рата, још је на столу, али је, према Стојановићевим речима, такође непримењива.
„Две Немачке су ушле у УН као одвојене државе, када је Исток прихватио Запад у политичкој трговини. Оне су ушле у УН, али никада се међусобно нису признале. То је био мамац Београду, када су рекли да Србија не мора да призна независност Косова, али да треба да пусти своју јужну покрајину да постане чланица УН, јер чланство у тој организацији је кључ за улазак у остале главне међународне организације“, каже Стојановић.
Немачке могућности да врши притисак на било кога, ограничене су и деликатношћу политичког тренутка у тој земљи – Немачку очекује неколико важних изборних циклуса – у марту у три савезне државе, а у септембру и избори за Бундестаг, када се очекује и коначни одлазак канцеларке Ангеле Меркел са политичке сцене, напомиње наш саговорник.
„То је време када се не повлаче радикални потези, када сви немачки политичари ходају „на врховима прстију“, веома обазриво“, објашњава Стојановић додајући да је и сам Мас морао, због критика из сопствене партије да ублажи изјаве даване поводом Русије.
„Немачка у овом тренутку не може да врши притисак ни на кога“, закључује он.
Прочитајте још: