Од пашњака до културне баштине
„Изложбу сам симболично назвао 'Пут нити', зато што се нити плету, преплићу се, како у српској митологији, тако и у словенском народу. Митолошка бића о којима сам слушао још у детињству биле су 'суђаје'. То су девојке налик виламакоје плетуконце живота и судбине људи. Слушајући те приче од старијих, мени су се као детету урезале у свест импресије како то изгледа“, каже за Спутњик аутор изложбе, фотограф Станко Костић.
Аутор је оживео сценографију из прошлости и испричао причу о стварању ћилима која почиње на пашњаку. Међу његовим фотографијама налазе се идилични призори чувања оваца, прања вуне, обраде, бојења, предења, ткања до позиционирања ћилима у свакодневном животу нашег народа.
„Ја сам као мали држао 'кануре' и уз причу баке таласао рукама док је она правила клубе“, сећа се аутор који је на изложби реконструисао сценографију коју памти, међу којима се налази и бакина соба са украшеним хоризонталним разбојем.
„Овде треба одати почаст спретности и инжењерском знању обичних људи, сељака који су направили разбој и женама, уметницама које су стварале шаре на ћилиму. Цела заједница, тј. породица учествовала је у изради ћилима. Ћилим је био скупа работа. Богати трговци су наручивали ћилима и за један су могли да купе комад земље. Што значи, да је то било економски исплативо“ тврди Костић који додаје да су раније жене бојиле нити природним бојама, а за то су користиле орахов лист, маслачак, што су после замениле индустријским бојама.
Пиротски, сјеничко-пештерски и стапарски ћилим
Регионално се издвајају три врсте ћилима, а то су пиротски, сјеничко-пештерски и стапарски ћилим који се међусобно разликују по мотивима, симболима, начину израде, али и врсти вуне. Аутор истиче да су у Србији постојале све аутохтоне врсте оваца, а то су „праменка“ која припада старопланинском соју и од чије вуне настаје пиротски ћилим и „цигаја“, која је живела у низији, а од њене вуне правио се стапарски ћилим.
„Иако се ове три врсте ћилима издвајају, на изложби сам показао и ћилиме са Копаоника, из Таковског краја, Невесиња, млавско-хомољски ћилим, који има и верске мотиве. Сваки регион Србије особен је и то се види по мотивима на ћилиму“, сматра аутор.
Пиротски ћилим кандидат за УНЕСКО-ву листу Светске културне баштине
Пиротски ћилим, који је од приватних колекција доспео до најелитнијих светских установа културе, дипломатије, до манастира Хиландара, кандидат је за УНЕСКО-ву листу Светске културне баштине. На њему је забележено преко 95 мотива и 122 врста шара које представљају својеврсно уметничко писмо.
Историја, стара знања и стари мотиви уткани су у свест нашег народа и пренети на ћилим, а према мишљењу аутора изложбе, шаре и орнаментика пиротског ћилима потичу још из периода Лепенског вира.
„Један од мотива пиротског ћилима јесте корњача која носи двоструку симболику. Корњача је једна од животиња поред јежа која може да нађе чудновату траву расковник, а то је трава која отвара сваку браву. Други значење корњаче јесте дуговечност. Правећи ћилим са корњачом, ви имате жељу да кућа у којој живи корњача сви буду дуговечни“, објашњава Костић.
Богородица као предиља
Према речима аутора ове изложбе, ћилим је заузимао важно место у свакодневном животу нашег народа.
„На ћилиму се рађало и на ћилиму се умирало“, каже он и додаје да је ћилим уједно био и девојачка спрема, а по начину израде ћилима просци су бирали и младу.
О важности културе израде ћилима, о њиховој улози у световном, па и духовном животу сведоче и две фреске из српских манастира чије је фотографије аутор изложио. Реч је о икони „Благовести“ из манастира Милешева на којој је Богородица представљена као предиља.
„Ту је и представа из манастира Каленић где сам први пут показао ’шареницу’, што је био први назив за ћилим. У тој сцени Исус Христ оживљава девојку која је покривена шареницом. Овде сам показао и да је православна црква оставила поруку из тадашњег доба“, наглашава Костић.
Нити и шаре као запис о трајању
Изложба је плод двадесетогодишњег рада, током којег се аутор сусрео и са бројим друштвима који се баве очувањем ове традиције.
„Истражујући и правећи изложбу о ћилиму, желео сам да покажем лепоту културе и традиције и да том лепотом покушам да овековечим свој народ. Она је запис о нашем трајању“, закључује Костић.
Аутор изложбе Станко Костић имао је више од 60 самосталних изложби у земљи и иностранству, а његова последња изложба „Ћилим – пут нити“ биће отворена у галерији науке и технике САНУ до 20. марта.