Новинар из Грачанице Живојин Ракочевић написао је текст којим се опрашта од упокојеног владике Атанасија Јевтића. Ракочевићев текст објављен у Политици, преносимо у целости.
Од Косова до Јадовна
„Побегао сам из касарне из Вучитрна и, за Божић, отишао у цркву у Бабином Мосту да се причестим. Опазе ме и пријаве, па сам био десет дана у затвору. То су ми најлепши дани – нисам носио петокраку и нисам морао да поздрављам официре“, овако је своју животну, искуствену косовску причу започео Зоран Јевтић. Замонашио се 1960. кад је стигао са Косова и добио име Атанасије. Од тада се Косово и Атанасије не раздвајају.
Предање каже да су око те древне црквице, у којој се причестио, сахрањени учесници косовског боја, а ближа историја бележи да су страдале и помрле српске војнике из повлачења током Првог светског рата сакупљали по косовској равници и безимене полагали око минијатурног храма косовских Срба у Бабином Мосту. Прошли су овуда и краљеви војници Јевтићи из Брдарице код Ваљева, и вратили се као слободни људи са Солунског фронта и прели причу голготе и васкрсења једног народа. Све што су они сањали и све што се у оном затвору са причешћеним младићем Зораном Јевтићем догађало постало је део преживелих идеја које су сачувале православље. У тој малој косовској, војничкој затворској ћелији родио се победилац идеологије комунизма. Родио се неодступни борац за истину и најгласнији косовски побуњеник новог века. Комунизам је пао на колена пред вером малих и понижених, пред причешћем у убогим и запуштеним црквицама. Ту је Атанасије започео пут од Косова до Јадовна и никада га није завршио. Са самртне постеље тражио је, ових дана, од Љубише Чеперковића Бралке, Дејана, Живојина да му се траже фотографије, проверавају подаци, истражују детаљи живота косовских Срба за седмотомно издање књиге „Од Косова до Јадовна“
Ако је митрополит Амфилохије изникао из Ловћена, Косова и Јасеновца, владика Атанасије је најважнији српски путник од Косова до Јадовна. Његове три кључне тачке су Косово, Херцеговина и Јадовно. Нема страственијег, образованијег, детаљнијег, истрајнијег, духовитијег, љубазнијег и суровијег делатника на тој линији испуњеној патњама, радостима и вредностима које одређују карактер нашега народа. Наука, професура, сложени теолошки радови, полемике, политичка некоректоност, инстинкт који открива диктатора, муњевити рефлекс на угрожавање слободе, другачије мишљење у цркви које никада није рушило наслеђе Светога Саве кретали су се у духовној вертикали од Косова до Јадовна. Између те две тачке Херцеговина је његово највеће дело. Истинит, природан, емпатичан, динарски срчан и обликован косовским заветом он је, усред крвавог грађанског рата, обновио православље и вратио Светог Саву у његову ђедовину. Драма рата је његов карактер доминантно усмеравала према личности појединца који страда. У појединцу је откривао Бога и Херцеговина је то препознала. Од богоборачке, атеистичке и земље запуштених светиња постала је најхришћанскији део српског народа.
Хаос грађанског рата је тек утихнуо, а на Косову и Метохији почиње нови сукоб. Владике Атанасије и Амфилохије су у њему без остатка, да се нађу при руци тадашњем владики Артемију.
„Обишао је сваки крај Косова и Метохије, знао је свако село, свако црквиште и све је бележио, чувајући помен на оне који су пострадали за Христа, посебно нове косовске мученике Босиљке, Григорија, Василија, Харитона и Стефана“, написао је владика рашко-призренски Теодосије у опроштајној поруци из Болнице „Драгиша Мишовић“ из Београда где се лечи од болести ковид 19, од чијих последица је и преминуо владика Атанасије.
У тим временима Атанасије клечи у полутами Грачанице између фреска после дана у ком је сахрањивао побијене. Моли се и плаче. Убијеном фоторепортеру и сараднику „Политике“ Момиру Стокући облачио је белу кошуљу, док му је подизао главу у рукама му је остао мозак. Онда се враћао и понављао: „живо је васкрсло Косово!“
Негде око Васкрса 2000. владала је општа оскудица у свему. Владика Атанасије бере маслачак и јестиве траве у дворишту Манастира Грачаница. На трпези храма који је подигао богати и моћни краљ Милутин јела се трава. Атанасије је извадио лимун и зачинио маслачак. Гурман и крупни јеромонах Василије Делић држао се се за главу и гласно изговорио: „помрећемо од глади!“
Из Херцеговине се први, са игуманом архангелским Михаилом и фото-апаратом потписника ових редова, обрео у Манастиру Девич. Голим рукама су склањали угарке са ћивота Светог Јоаникија Девичког и објавили свету да дренички утешитељ сиротиње није уништен у пожару који је до темеља разорио храм. Никакви разорни догађаји, а посебно људски и политички ставови нису могли довести у питање Атанасијево поверње у Косово. Политичка некоректност је била део његовог живота и јавног деловања.
Пре неколико година за Видовдан, направила се велика гужва на вратима свечаног салона у конаку Манастира Грачаница. На улазу је владика херцеговачки Атанасије Јевтић који крупним гласом грми на неког политичара: „Ти, да преиспиташ своју комуњарску историју, и да се оставиш српске историје!“ Сви цупкају и чекају да се заврши „час“ након дуге видовданске Литургије, а патријарх Иринеј се смеје и, из групе званица, довикује: „пусти нас Атанасије да уђемо!“ Пролази поред политичара, узима га за руку и каже: „Добар је наш Атанасије.“
Пандемија вируса корона ове године је зауставила све, само не деда Тасу. Он је носио прославу Видовдана, и сваких неколико сати био на другом месту од разговора у овдашњем Дому културе до Новог Брда. Ту је служио помен у цркви Светог Николе коју својајтају овдашње власти. Албанац са моторном косилицом ометао је службу, владика плаховитог темпарамента га није примећивао, само је на крају поновио оно своје: „живо је васкрсло Косово!“ Стигао је он да поред бројних послова буде и админстратор Епархије-рашко призренске, у дворишту Дома културе подигао је 2010. године спомен крст као сећање на страдалнике. Обновљен је три дана пред његово упокојење.
За Призрен, његово наслеђе, људе и цркве говорио је да је реч о призренској галаксији и посебном свету. Живео је косовски завет и дао једну од његових најдубљих дефиниција. „То није нека идеолошка, националистичка или политичка конструкција, није нека земаљска или историјска теорија, него је косовски завет и опредељење српско само исповедање нашег хришћанског и православног идентитета, испољавање нашег црквено-народног духовног бића, сведочење о нашем трајном литургијском памћењу.“ У име тог памћења и завета косовски Срби су му спустили на одар земљу са Газиместана, један камен из Манастира Светих Архангела код Призрена и један камен са улазних врата Манастира Девич поломљених у Погрому 17. марта 2004. године.
Дан пред упокојење из Призрена је у Требиње стигао игуман Михаило. Онда је цела болница певала за владику Атанасија „Јечам жела косовка девојка“. Кратко је отворио очи.
Прочитајте још: