Овако историчар Чедомир Антић објашњава нова политичка превирања у Црној Гори која су кулминирала инцидентом од 2. марта, када су екстремни црногорски националисти очерупали и на поље бацили венац који је на гроб краља Николе Петровића, поводом стогодишњице смрти, положио црногорски премијер Здравко Кривокапић.
Није краљ Никола тај који дели Црну Гору
„Сама идеја да је питање о боји заставе на венцу политичко питање је дубоко фашисоидна. Зашто? Пре свега, зато што трећину становништва Црне Горе чине Срби. Друго, зато што је застава Црне Горе у време књаза и краља Николе, у време независне Црне Горе, социјалистичке Црне Горе, републике Црне Горе, све до 2004. била тробојка. Мислим да краљ Никола не свађа грађане Црне Горе“, децидан је Антић.
За време своје владавине, краљ Никола покушавао је да успостави стабилну династију која би била отпорна на све врсте изазова и осећао се Србином, додаје наш саговорник. Међутим, он је, због сопствених и интереса своје династије, био спреман да успорава историјске процесе – процесе народног уједињења, који су били природни за Европу тог времена.
„Сада смо дошли до тога да краљ Никола служи као парадигма једној групи политичких патуљака, који немају подршку ни двадесет посто грађана Црне Горе у њиховој тежњи да угасе православље у Црној Гори, да створе карикатуру од државе и нације и да себи и својој политичкој патуљастости потчине све оно велико што је Црна Гора чинила и себи, и српству и словенству. То је, наравно, њихово право, али само до мере док не угрожавају друге“, изричит је Антић.
Зашто инцидент на Цетињу није изненађење
Краљ Никола и питање његове улоге у црногорском историјском бићу је већ одавно врло актуелно и није спорно да је то једна тема која изазива пажњу у Црној Гори, наглашава подгорички новинар Марко Вешовић.
Међутим, долазак владине делегације на обележавање годишњице његове смрти искоришћен је, према његовом мишљењу, да се настави веома злурада теза, која за циљ има да одвоји Црну Гору од свега онога што она исконски представља, а она је снажно везана за своје српске корене.
„Имајући у виду укупне политичке околности у Црној Гори, морам да признам да ме та дешавања на Цетињу уопште нису изненадила. Дакле, на Цетињу се конституише један покрет, који је у суштини у Црној Гори присутан већ деценијама, али сада добија неке нове димензије, с обзиром да је Ђукановић изгубио власт у Црној Гори и да тај покрет почиње да пориче било какву везу између Црне Горе и њеног српског културног и историјског бића“, каже он.
Тај покрет, нити је посебно бројан или утицајан, нити има посебне шансе у црногорској политичкој арени, али он је присутан и искористиће било коју тему да посвађа црногорске грађане и посвађа политички спектар управо у циљу стварања предуслова да Ђукановић покуша да себе поново представи као спасиоца Црне Горе и као некога ко може да сачува црногорску независност од оних који је наводно угрожавају.
Вешовић подсећа на недавни Ђукановићев интервју, у коме је црногорски председник указао да Србија представља опасност по Црну Гору.
„Док се пренебрегавају ужасне здравствене и економске последице кризе у Црној Гори – овде говоримо о огромном броју заражених од вируса корона, о тешком удару на црногорску економију, о озбиљној кризи институција и владавине права – Ђукановић, који нема никаквих аргумената и могућности да се адекватно супротстави када је у питању дебата о томе, покушава да све пребаци на идентитетске теме, да сеје политику подела и заустави причу која му не одговара“, објашњава наш саговорник.
Историјски гледано, ствар је, закључује Вешовић, потпуно јасна – тробојка је знамење из доба краља Николе, он је и по жељи сахрањен са том тробојком; тако да, чињенично и историјски ту нема посебне аргументације да се говори о некаквом фалсификовању црногорске историје.
Кнез од 1860, а од 1910. до 1918. краљ Црне Горе, Никола Петровић-Његош спада у ред најдуговечнијих европских владара. У своје време био је познат као "европски таст", с обрзиром да су његове ћерке биле удате за бројне чланове европских владарских породица. Током његове дуговечне владавине, Црна Гора, не само да је умногоме проширила своје границе и добила излаз на море, него јој је и формално призната независност на Берлинском конгресу 1878, а сама земља је преображена.
Никола, међутим, није био демократски настројен владар - користио је сва средства, па и насилна, како би сузбио опозицију. Последњи Петровић на престолу, осим што је био владар, био је и песник, покушавши да у поетским подухватима достигне свог славнијег претка Петра II Петровића-Његоша. Његиов песнички опус великим својим делом посвећен је патриотској поезији, а најпознатија му је песма "Онамо 'намо", која буди српска национална осећања, позива на "освету Косова", али и наговештава Николину амбицију да управо он буде тај који ће постати владар уједињених српских земаља. Његови посмртни остаци пренети су из Италије, где је пошивао од 1921, када су његови и посмртни остаци краљице Милене пренети на Цетиње. Након отварања гробнице у Италији, откривено је да су њихови ковчези били прекривени управо тробојкама.
Личност краља Николе постаје део црногорске сепаратистичке иконографије почетком деведесетих година ХХ века, међутим, тек након што сепаратистички програм преузима владајућа црногорска политичка елита окупљена око Демократске партије социјалиста, он постаје општеприхваћена "икона" црногорских екстремних националиста - слободно се може рећи да он то постаје од 2005, када му је откривен споменик у Подгорици, када је тадашњи црногорски премиојер Мило Ђукановић одржао говор у коме је спојио своје сепаратистичке тежње са лишношћу краља Николе.