„Замислите какав је терет пао на плећа владару који има само 24 године, који је победнички изашао из ратова и дошао у спаљену и уништену земљу коју је требало подићи. Његов велики пројекат – стварање Југославије био је његов трагичан занос, због којег је он постао херој трагичне заблуде“, у најкраћем портретише Шотра главног јунака.
Редитељ за Спутњик објашњава да је упркос пандемији, ненормалним околностима за рад, али и упркос својим годинама, успео да заврши снимање и овај пројекат приведе крају, иако се много тога морало мењати „у ходу“.
„За потребе снимања имали смо договорена путовања, у Француску, Црну Гору, на Цетиње... Све је то отпало тако да смо морали да се сналазимо на разне начине. Срећа, па данас техника може да надомести много тога. Монтажу сам завршио пре два месеца, а ово сад што се дешава је постпродукција, у којој се управо надокнађује све то што нисмо могли остварити путовањима. Дом гарде је версајски дворац и све изгледа као да смо снимали у дворани огледала... То је дуг, обиман, тежак, одговоран и комплексан посао, али, ево, приведен је крају. Преживео сам све до краја и још ће се за мог живота и приказивати – каже познати редитељ.
Улазећи у пројекат казали сте да вам је циљ да дате информације о једном човеку и догађајима о којима се слабо зна, о великој личности која је у историји врло запостављена. Да ли сте задовољни постигнутим?
-Не могу да говорим о мом задовољству, више осећам узбуђење пред почетак емитовања, иако сам имао стотине оваквих прилика. Ово је нешто сасвим друго. Ради се о личности врло релевантној за историју овога народа о којој постоје различита мишљења, према којој се гаје веома супротна осећања, од обожавања до мржње и презира. Да ли ће овај филм поправити нешто од тога свега? Ја се надам да информације које смо дали нису лоше. Вук Драшковић је писао роман на основу историјских чињеница, мада је то ипак романескно виђење Александра. Верујем да ће га људи сада боље разумети. Много деценија за време комунизма вршена је велика пропопаганда против њега. А и пре рата су и аписовци и српски националисти бацали на њега и дрвље и камење што није створио такозвану велику Србију. Надам се да ће ово бити правда према човеку који је пао као прва жртва фашизма у Европи.
Колико вам је била важна историјска факрографија говори и то што сте користили и део документарног материјала...
-Можда људи не би веровали да смо ми снимали како је Александар дочекиван по Хрватској, у Вировитици, Карловцу, Осијеку, Сиску... А забележено је да су се изливали читави градови на улице, људи су бацали цвеће, поздрављали, да не поверујете. Морали смо то да употребимо јер то делује аутентично и уверљиво. Тај дочек у Сплиту је невероватан, то тискање десетина хиљада људи. Или посета Марсеју коју је снимало неколико светских новинских агенција, па је тако снимљен и сам тренутак убиства. Мислим да се не памти да је икада иједна држава дочекала страног државника тако величанствено, кличући му као ратном хероју, команданту многих славних битака које су помогле завршетку великог рата. Французи су то добро памтили. И он сам је Француску сматрао својом другом отаџбином.
Зашто мислите да су Александру који је створио Југославију али није успео да створи Југословене, политичари били главна несрећа?
-Није створио Југословене можда зато што ситуација још није била зрела, можда још ти народи нису били на висини свог развитка да би могли да превазиђу многе ствари. Мислим да су главна несрећа у свему томе политичари. Верујем да би се народи привикли да је имао још десетак година – створио би он и југословенство. Против њега је било много елемената. Кад је створио земљу против њега су прво били његови савезници који су обећали Италији јадранску обалу која је већ била ушла у Југославију, Румунији да узме Панчево... И све је то сад кварило планове. Александар је желео да створи нешто што јесте добро, али за шта једноставно нису постојали услови.
Како сте ви, као аутор сценарија, представили Александра, какав је човек пред нама?
-Он је онакав каквим га је насликао сам Вук Драшковић у роману. Његов лик доста опредељује и глумац – Љуба Булајић. Он никад не би могао играти негативца, са том чистом људском племенитошћу коју поседује. Тако је обојен и Александар. То је човек који зна бити жустар и неправедно се изгаламити на некога, али се онда извињава. Био је потпуно свестан своје ароганције и умео је да је превазиђе извињењем.
Шта очекујете од овог пројекта, хоће ли после филма и тв серије слика о краљу Александру бити другачија?
-Ја се надам да ће ово моћи да се гледа и овде и у Словенији. Словенци су већ купили серију. Мислим да ће моћи да се гледа и у Загребу. Има ту опаких чињеница и за Србе и за Црногорце и за Хрвате, али има и оних добрих. Аутор романа је веома пазио да не буде пристрасан и мислим да је текст доста објективан. Ја сам сценариста и кад узмем да радим неко дело то је пре свега зато што верујем у то дело, и гледам да га добро прочитам редитељски. Међутим, ово је била прилика да, сазнавши неке нове чињенице, урадим неколико нових сцена које не постоје у роману. Вук није имао ништа против тога, имао је потпуно поверење у мене. Мислим да је то поверење и отуда што ја радим већ неколико векова, већ други миленијум такорећи.
Једна од тих нових сцена које нема у роману је и Александров долазак на Ловћен…
-То је његов долазак у Црну Гору да би присуствовао преносу Његошевих моштију у нову капелу на Ловћену. Тога нема у књизи, али то не смета Вуковом виђењу тако да се он није бунио. Што би рекли у Херцеговини – уопште се није пачо у оно што ја радим.
Која је сцена вама лично била најснажнија, у којој сте најинтензивније осетили целу ову причу?
-Толико има таквих сцена... Једна од њих је масакр у Народној скупштини, тај познати догађај са Пунишом Рачићем, са пиштољем који је почео да пуца са говорнице... Такве сцене су и најпотресније. Али за мене је најузбудљивији главни лик јер је за редитеља важно када главну идеју може да носи један човек. Ја сад гледам те неке ситком серије у којима не знате кога сад јурите, и ко је коме ко... Овде имате главног јунака преко кога се прелама све што се дешава. Моја највећа узбуђења су ипак око њега, главног лика. Сцена кад одлази на последњи пут, а један од синова му каже „тата, сањао сам да ми машеш иза облака, био си врло леп“. А њему је већ наговештено да ће бити убијен, речено му је и име атентатора. То је за мене један од најпотреснијих тренутака. Иначе, има доста тих таквих, људских сцена.
Значи биће суза?
-Мене стално оптужују, кажу код тебе стално неко плакање.
Шта је следеће?
-Следеће? Ма, доста више. Мада сам чуо да Жан Лик Годар у 92. години снима два филма одједном. Има она песма „Ево Шотре режисера пред којим је каријера“. Ма, знате шта, кад сам већ још ту, присутан у овом свету, а имам нешто мало искуства и нешто мало снаге – онда да се не седи џаба.