Испред седишта Владе Србије 12. марта 2003. године убијен је премијер Србије и лидер Демократске странке Зоран Ђинђић.
У првом саопштењу после убиства премијера, Влада Србије је као организаторе и починиоце атентата означила криминалце из такозваног земунског клана, а као коловође групе идентификовала некадашњег команданта распуштене Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорада Улемека Легију, као и вође криминалног земунског клана Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума.
Влада Србије је, такође, саопштила да је тог дана требало да буде потписан налог за хапшење чланова "највеће организоване групе на простору бивше Југославије", како је означен земунски клан.
Ђинђић је у једном од последњих интервјуа пред убиство, а након неуспелог атентата 24. фебруара 2003. године на ауто-путу испред Београдске арене, демантовао тврдње да је са такозваним "црвеним береткама", припадницима ЈСО, склопљен договор да 5. октобра 2000. помогну у збацивању Слободана Милошевића у замену за "неко право изнад закона".
Неколико сати након убиства Ђинђића проглашено је ванредно стање у земљи, које је трајало до 22. априла, када је укинуто на предлог Владе Србије.
Ђинђић је сахрањен 15. марта у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, уз присуство више од 70 страних државних делегација. У погребној поворци на улицама Београда било је више стотина хиљада грађана.
Акција "Сабља"
У полицијској акцији "Сабља" ухапшен је атентатор на премијера, бивши помоћник команданта ЈСО Звездан Јовановић, његови помагачи и још неколико припадника те јединице, као и већина припадника земунског клана и других криминалних група у земљи и расветљена нека неразјашњена убиства из претходних година.
У августу 2003. године, подигнута је оптужница против 44 особе за учешће у убиству премијера Ђинђића, а први на листи окривљених, Милорад Улемек Легија, предао се српским властима 2. маја 2004. године.
Суђење оптуженима за убиство премијера Ђинђића почело је 22. децембра 2003. године у Окружном суду у Београду, у Одељењу за борбу против организованог криминала. Они су 23. маја 2007. године проглашени кривим и првостепеном пресудом осуђени на укупно 378 година затвора.
За организовање убиства премијера на 40 година затвора осуђен је бивши командант "црвених беретки" Милорад Улемек. На исту казну осуђен је и Звездан Јовановић, непосредни извршилац убиства и бивши Улемеков заменик. Те пресуде потврдио је и Врховни суд Србије 29. децембра 2008. године.
Од Босанског Шамца до Београда
Зоран Ђинђић јe рођен 1. августа 1952. године у Босанском Шамцу. Са супругом Ружицом, која је правник, има двоје деце.
Студије филозофије почео је у Београду, али је био ухапшен и осуђен на годину дана затвора, заједно са групом студената из Загреба и Љубљане, који су се супротстављали ауторитарном режиму.
По завршетку студија, нигде у земљи није могао да добије посао, па је отишао у Немачку, где је докторирао на Универзитету у Констанцу, а у Југославију се враћа тек после 12 година и пада Берлинског зида.
У Демократској странци био је од 1989. године, као један од њених оснивача и њен најутицајнији председник.
После победе опозиције на локалним изборима, 1997. године, и после сукоба са Милошевићевим режимом, постао је први градоначелник Београда који није био члан комунистичке партије.
Стратег и организатор кампање
Током 2000. године био је главни стратег и организатор кампање опозиције, која се завршила 5. октобра одласком Милошевића са власти.
У јануару 2001. године, постао је први српски премијер, који иза себе нема комунистичку прошлост.
У експозеу који је поднео посланицима Народне скупштине Србије навео је да је Србија у претходних десет година била препуштена "на милост и немилост бруталним интересним групама унутар земље и међународним интересима споља, али да је то време прошло 5. октобра".
"Србија је узела своју судбину у своје руке, а данашњи дан у симболичном смислу разумемо као 6. октобар, као почетак спровођења националног консензуса за корените промене", рекао је тада Ђинђић.
За време његовог мандата покренут је процес демократизације друштва и коренитих економских и социјалних реформи у Србији, подсећа РТС.