Ових дана финансирао је скуп Форум одборника Русије, који се састао 13. марта у Москви, окупивши око две стотине „независних“ одборника из 57 градова у региону, међу којима и неке бивше градоначелнике као што је Евгеније Ројзман, контроверзни борац против наркоманије и бивши градоначелник Јекатеринбурга; Андреј Пивоваров, извршни директор „Отворене Русије“ (организације забрањене у Русији); Владимир Кара-Мурза, шеф Фонда покојног Бориса Немцова; Иља Јашин, познати опозиционар, и многи други.
Организатор је пројекат „Уједињене демократе“, који је и раније помагао опозиционим кандидатима, а сада је спреман да „обједини независне одборнике из разних региона државе да организују размену искустава и сарадњу пре парламентарних избора 2021. године“.
С обзиром да је „Отворена Русија“ Михаила Ходорковског забрањена организација, учесници су приведени, а државни секретар Сједињених Држава Ентони Блинкен закључио је „да су задржани из сумњивих разлога“.
Ако оставимо Блинкена по страни, па и чињеницу да је Ходорковски прекршио закон, намеће се неодољива асоцијација не његов давни план, када је био најбогатији човек у Русији и веровао да се све може купити. Па и власт. Поготову у регионима Русије који се још нису били опоравили од реформи Горбачова и пљачке државе коју је одобрио Јељцин.
Ходорковски је тада основао фонд „Отворена Русија“, аналог Сорошевог Фонда за отворено друштво и уз помоћ Џорџа Сороша, Ју-Ес-Ејда и неких других међународних „добротвора“ отворио у 50 руских градова своја истурена одељења.
Зашто баш у 50?
Па, зато што је толико било потребно да се формира партија на федералном нивоу.
Они су били задужени да, до 2006. или 2007. године, како пише у „Манифесту“ објављеном на сајту „Отворене Русије“, „створе илузију“ да „Отворена Русија“ жели да помогне људима да добију добар посао, образовање, станове, да врше мониторинг „дубински и хоризонтално“, да створе локалне лидере који би могли да спроводе њихову политику, да формулишу пројекте и привуку људе да раде на њима.
Њихов главни пројекат био је промена имиџа Ходорковског — од олигарха, што је тада звучало као криминалац и пљачкаш, требало је створити добротвора и мецену. У другој фази, кад се стекне поверење народа, требало је да шире његове идеје.
Наравно, оснивање партије како би се дошло на власт, потпуно је легитиман циљ. У наставку „Манифеста“ објашњено је и како се то остварује — треба привући угледне људе из свих партија (даје се списак таквих људи), убедити их у исправност идеја Ходорковског и у те сврхе користити сва средства, „понудити новца колико је потребно“!
А ако то не буде довољно, куповати гласове. Да, баш тако — и то по 80 долара глас. У тада опљачканој, и зато веома сиромашној Јељциновој Русији, то је било довољно.
Овог пута су, уместо из 50 градова, дошли представници из 57 — за сваки случај. Нема, бар јавно, списка, а нема ни — пара. Новац се истопио, али су амбиције остале.
Али Русија више није она стара, онаква каквом су је учинили управо Ходорковски и његови компањони. Имао је бивши олигарх довољно времена да то схвати. Али, изгледа, није.
Претходне емисије „Мој поглед на Русију“: