Према истраживању Бечког института, за четири претходне године, не рачунајући прошлу обележену пандемијом, у Србију се вратило 90.000 младих, углавном оних који су завршили студије у европским земљама. Ту су убројани и млади људи из бивших југословенских република који у нашу земљу долазе да студирају, али и странци који овде долазе да раде.
На питање, да ли би се то могло већ назвати трендом, јер обухвата период од четири године, наши стручњаци за миграције, професор Економског факултета у пензији и члан Координационог тима за управљање миграцијама Владимир Гречић и његов колега са Економског факултета у Београду Михаил Арандаренко сматрају да увек треба бити опрезан са подацима, јер је, како кажу, динамику миграција доста тешко ухватити. Поготово што Србија таквих података нема и практично их црпимо из имиграционе статистике земаља у које наши људи одлазе.
Млади се и враћају у Србију, а не само да одлазе
Арандаренко подсећа да ни Бечки институт не каже засигурно да се вратило 90.000 људи. Није то ситуација да се образовани људи који су завршили факултет у иностранству врате у толиком броју него је реч о комбинацији одлазака и долазака, односно, нето миграциони биланс високообразованих је позиотиван и износи 80-90 хиљада људи.
Он напомиње да је и он дошао до резултата на истом фону, само не у толико мери, гледајући имиграциону статистику земаља где наши људи највише одлазе, а то је пре свега Европска унија.
Наш саговорник напомиње да људи више одлазе у земље као што су Словачка, Словенија, Хрватска, Чешка, Пољска, Малта, где обично остају због сезонских или краткорочних послова, па се врате. И ти који одлазе тамо углавном имају средњу школу. То је додатно објашњење зашто та прича о великом одливу мозгова заправо нема баш упориште у подацима, истиче Арандаренко.
„Високообразовани одлазе, али неки и долазе, посебно из региона и доприносе нашем броју високообразованих. Такође, број оних који одлазе из земље да би се образовали и тамо завршавали факултете у суштини стагнира. Једина земља са којом заиста имамо озбиљан проблем у погледу одлива људи је Немачка која има апетит не само за нашим људима, већ целим светом“, истиче он.
На питање, да ли су подаци из студија Бечког института, колико год их узимали с резервом, наговештај неке другачије климе - повратка високообразованих, он каже да то не мора да значи.
Погрешан дискурс
Може да буде наговештај, ако се наставе позитивна кретања, каже овај стручњак за миграције, али и истиче да је главна ствар у томе што нам је досадашњи дискурс био погрешан. Није, каже, сагледавано стање на овај начин него су се само рачунали бруто подаци о томе колико је људи отишло.
„Није ово знак да је дошло до неког посебног преокрета. Нико не каже да млади људи не одлазе него је то било превише драматично представљано зато што се у то нисмо удубљивали и зато што се ослањало на неке ефемерне ствари“, закључује професор Економског факултета.
Он напомиње да ту пре свега мисли на извештаје Светског економског форума где је Србија увек била најгора по одливу мозгова, при чему тај извештај није засниван на стварним подацима, већ на ставу анкетираних менаџера који су само препричавали оно што је заједнички дискурс у земљи. А дискурс је да сви млади, најпаметнији и најталентованији одоше, објашњава Арандаренко.
Зато он сматра да је драгоцено што се појавила ова нова студија која ће нас натерати да ствари гледамо хладније главе и ослањајући се на податке.
Немогуће зауставити миграције
Он сматра јако добрим и долазак младих из држава са простора бивше Југославије да овде студирају, па и остану:
„То нам даје предност у односу на друге земље у региону. То што је Београд велики град, што у њему има могућности, традиционално привлачи. То су и везе људи посебно српског порекла који не доживљавају Београд као иностранство, нити ми доживљавамо те људе, посебно ако су овде дуже, као странце. То је нешто што је најприроднији начин и што је позитивна ствар и Србија, и на томе треба да гради своју идеју о развоју“.
Он подвлачи да је немогуће залагати се за заустављање миграција и одласка младих људи у свет да тамо студирају и проводе неко време радећи и стичући искуство.
„Оно на шта мора да се обрати пажња је да се трајно исељавање спречи и да што више младих има што боље могућности да остане у земљи, да раде овде, поготово што је могућ рад на даљину“, закључује Арандаренко.
Није важна само плата
И Гречић сматра да људи, поготово млади, треба да оду, али и да се врате и да тај свој доприонос дају својој држави.
„Мислим да је добра тенденција сада код нас да се створе повољни услови за те људе. Да ли ће они да се врате у већем броју или не, да ли ћемо задржати овде те талентоване људе, много зависи од атмосфере у друштву, од услова који им се овде пружају. Није све само у плати. Ако је целокупна атмосфера у Србији боља, привлачнија, утолико ће бити и већи број оних који ће се овде задржати и он их који ће се вратити“, истиче наш познати стручњак за миграције.