Игор Божанић свира из срца, пева из туге, смеха, срећа, пише из света наше митске прошлост. Било да пева стихове “суде/ко си ти/да руно кидаш/ да кожу скидаш” или да једноставно испева оду храсту, богу наше шуме, цару наше прошлости - Игор Божанић нас снажним гласом уводи у свет за који нисмо знали да постоји.
„Када певам на српском не могу да изнесем другачије мелодије осим оних на којима сам одрастао“, каже за Спутњик.
Наслеђе наше традиционалне музике
Са албумом „Руно“ који је објављен у издању Поп Депресије и Кишобрана, Игор Божанић доноси потпуно нови, ауторски глас. Његова музика и поезија савремени су, а ипак познати јер се на оригиналан начин ослањају на наше музичко наслеђе.
„Јадранка Стојаковић ми је била једна од првих инспирација, а такође сам стварајући ’Руно’ био под утиском духовне музике браће Теофиловића и традиционалних мелодија Јелене Милушић и Мериме Кључо“, наводи Божанић.
Самоук музичар, Божанић је одрастао уз татину гитару и модерне кантауторе као што су Едријан Ленкр, Џони Мичел, Лауре Менинг, а посебно ми је инспиративна појава Нине Симон и њена интерпретација.
„Музика је од раног детињства била саставни део мог живота. Али пре него што сам почео да свирам, био сам пажљиви слушалац. Слушао сам музику и понављао песме које су ми се допадале“, открива млади Бањалучанин.
Меланхолија у носталгији
Игор се музиком бави још од 2016. године када је, под именом Sir Croissant наступао на регионалним фестивалима, попут Индиректа, Americana Night, МЕНТ… Међутим, са албумом „Руно“ који је у кућним условима настајао чак три године, Божанић окреће нови лист у својој каријери.
„Руно“ истражује породичне, интимне и теме из детињства, проналази језиво у утешном и меланхолију у носталгији. Како аутор каже, овај албум је његов лични дневник, својеврсна музичка поезија. Са мало речи створио је песме које се дуго певају, а још дуже доживљавају и носе.
„Трудио сам се да не причам приче, већ да стварам слике и бирам речи. Желео сам да гласом и певањем пружим емоцију, а да речи буду симболи“, тврди аутор.
Природа, чежња и легенде
Он пева о судбини, о природи, јунаштву, чежњи, митологији, легендама, тамама које , каже, саме излазе из његовог пера.
„Сви то носимо у себи. Ми сви са ових простора имамо сличан сензибилитет. Има ту туге, али има и смеха, у свему нађемо шалу. Спој тога је у свима нама и само излази у мојим песмама и текстовима“.
Ипак, „Руно“ је много више од албума традиционалне музике. Његове су мелодије модерне, звук углађен, али непосредан и за разлику од многих аутора који нам долазе из БиХ код којих традиционална музика доминира, овде је она фино проткана.
„Нисам хтео да направимо нову севдах песму. Јесте то природно у мени, одрастао сам уз тај језик и емоције, али некако сам сакупљао ствари са више страна, осећао их. Наравно да нисам хтео да направим отклон од традиционалне музике, напротив. Урадио сам то на свој начин“, наглашава Божанић.
Гитари и гласу придружују се хармоника и виолончело
Поред гитаре, гласа и пратећих вокала што је у већини песмама сасвим довољно за снажан интиман доживљај ове музике, Божанић је за своје сараднике на албуму изабрао Дарка Ружичића на хармоници и Озрена Четковића који свира виолончело.
„У тим песмама има много традиционалног што се хармоником може подићи на виши ниво. На пример песма ’Далеко’ постала је нова песма када нам се Дарко придружио на хармоници. Што се тиче виолончела, тај је инструмент најсличнији гласу, најбоље може да емулира оно што глас може, тако да песме на којима се налази виолончело доживљавам као дует“, закључује Божанић.