Први нацистички логори јављају се током прве половине 1933. године након што је Хитлер изабран за канцелара. Примарна идеја логора била је политички прогон и затварање неистомишљеника. Међутим, временом, улога логора је проширена.
Према подацима тадашњег Немачког министарства правосуђа, на целој окупираној територији у функцији је било преко 1.200 логора и подлогора, а јеврејски академици и историчари пак процењују како је број логора био вишеструко већи, односно око 15.000, тврдећи да су се многи логори затварали и отварали по потреби.
Претпоставља се да је у тим злогласним логорима радило око 55.000 стражара, а да је међу њима било 3.700 жена. Оне су према животима и осећањима логораша биле равнодушне, а бруталност према њима исказивале су на разне начине.
Чуварке су углавном биле припаднице ниже до средње класе и нису имале одговарајуће радно искуство. У једном извору помињу се бивше домаћице, фризере, кондуктерке, возачице трамваја, оперске певачице и пензионисане учитељице. Волонтерке су регрутоване путем огласа у немачким новинама. У тим огласима се од жена тражило да покажу љубав према Рајху. Упис адолесценаткиња у Лигу немачких девојчица било је средство индоктринације за многе жене.
Доротеа Бинц
Доротеа је била надзорница у концентрационом логору Равензбрик током Другог светског рата. Радила је у разним деловима логора, укључујући и кухињу, а касније је била задужена за део у ком су кажњаване и мучене затворенице. Њено злостављање касније је описано као непопустљиво, често их је мучила и давила у хладној води. По завршетку рата погубљена је због својих злочина, пишу „Независне новине“.
Грета Бузел
Грета Бузел, рођена Милер, била је обучена медицинска сестра. Године 1939. послата је у Равензбрик, где је одлучивала ко ће бити убијен гасом, а ко ће завршити у омладинском логору Укермарк. Упамћена је по реченици: „Ако не могу да раде, нека труну“. Касније јој је суђено и погубљена је заједно с Елизабет Маршал 3. маја 1947. године. Маршалова, која је тада имала 60 година, најстарији је убијени женски нациста.
Алис Орловски
Алис је радила у неколико озлоглашених нацистичких концентрационих логора у окупираној Пољској за време Другог светског рата. Док је била у логору Мајданек сматрали су је једном од најокрутнијих надзорница, јер је прибегавала јединственим начинима мучења, попут бичевања затвореника преко очију. Пред крај рата њено понашање се драстично променило. Постала је хуманија и чак је доносила воду онима који су били жедни, па се спекулисало да је то радила јер је знала да ће јој бити суђено као ратном злочинцу. Осуђена је на доживотну робију, али је пуштена деценију касније.
Илсе Кох
Илсе Кох, супруга Карла Ота Коха, команданта концентрационог логора Бухенвалд, остала је запамћена због узимања сувенира од коже убијених затвореника с карактеристичним тетоважама. По завршетку Другог светског рата осуђена је на доживотну робију. Обесила се у женском немачком затвору у Ајхаху 1. септембра 1967.
Рут Најдек
Рут је од почетка јула 1944. до краја априла 1945. године обављала различите функције у Равензбрику. Своје претпостављене импресионирала је одлучношћу и бруталношћу према затвореницама и важила је за једну од најгорих надзорница. Била је укључена у одабир и егзекуцију више од 5.000 жена и деце. Осуђена је на смрт вешањем.
Марија Мандл
Марија је одговорна за смрт око 500.000 затвореника Аушвица. Каријеру је започела као чувар у Лихтенбургу, заједно са 50 других жена. Од октобра 1942. у Аушвицу је била на позицији испод команданта логора Рудолфа Хеса. Дакле, имала је скоро апсолутну моћ. Била је позната као звер и за две године је велики број људи послала у гасне коморе. Један од хобија ове интелигентне али пакосне жене био је да изабере децу коју је требало убити. За своју нехуманост платила је у јануару 1948, када је обешена.
Херта Боте
Херта је као тинејџерка помагала оцу око столарских радова, а затим је неко време радила у фабрици и у болници. Године 1939. прикључила се Савезу немачких девојака, да би нешто касније постала чувар у Равензбрику. Након четворонедељне обуке послата је у логор Штутхоф, где је постала позната као Штутхофски садиста због бруталних пребијања затвореника. На суђењу одржаном 1945, осуђена је на десет година затвора јер њени злочини нису сматрани толико бруталнима.
Шест деценија по завршетку рата, током једног интервјуа било јој је постављено питање везано за њену одлуку о раду у концентрационом логору, на шта је одговорила следеће: „Да ли сам погрешила? Не. Грешка је била у томе што је то био концентрациони логор, али сам морала да идем тамо јер бих у противном била затворена. То је била моја грешка“.
Ванда Клаф
Ванда се по завршетку школовања 1938. запослила у фабрици која се бавила производњом џема. Ту је радила четири године, а потом се удала и постала домаћица. Године 1944. придружила се особљу у концентрационом логору Штутхоф. Њој је суђено са осталим женским стражарима, а на суђењу је изјавила да је веома интелигентна и да је била изузетно посвећена свом послу, ударајући најмање два затвореника дневно. Обешена је у јулу 1946. Године, преноси „Национална географија“.