Раде Богдановић: Ја ретко мењам мишљење, мој први утисак остаје. Кад сам дошао у Мадрид било је „Бог на небу, Радомир на земљи”. Не можете да разумете то. Мадрид је то. Метропола светског фудбала. Имао је, онако, шмек, имао је прилаз играчу… Мудар, па Ужичанин је то...“
Поносни Ужичанин је рођен у Житишту, по жељи своје мајке, а у град који је сматрао својим стигао је као шестогодишњак, у таласу миграција који је уследио после завршетка Другог светског рата, на овим просторима започетог баш на дан његове смрти, 79 година раније.
Са именом свог ујака, народног хероја Радомира Бркића, Антић је на чувеном ужичком Влајковом игралишту, изнад садашњег стадиона, почео да „тера лопту“, а на једном градском турниру оставио је толико јак утисак на емисаре Слободе.
„Долазили су тренери из Слободе да гледају, видели су га и позвали да дође у подмладак. Он је био свестран, занимао га је спорт. Играо је кошарку, рукомет, ма свим спортовима се бавио. У једном тренутку је морао да се определи и изабрао је фудбал, био је то популарнији спорт, а Слобода… Цело Ужице је долазило да гледа утакмице Слободе“, рекао је аутору АлександарШарчевић, један од најбољих Радомирових пријатеља.
Трг Партизана и – Партизан
Син пензионисаног мајора ЈНА Јова Антића се издвајао од друге деце, био је предан школи и некако повучен, сведоче његови исписници, улица га није занимала, није имао ни времена за то јер су спорт и школа били на првом месту.
Одрастање је са собом носило и нове изазове, Радомир је момачке дане, уз редовне активности, проводио и у легендарној Градској кафани, о којој је са много љубави и сете говорио у позним годинама живота.
„То ме место где се осећам задовољно. Сећам се времена у ком сам живео, које сам доживео. Ту се враћам у време које ми много прија“, рекао је Радомир Антић гостујући на Првој телевизији 2017. године.
Волео је да се врати у то време јер је из Ужица отишао после само једне одигране сениорске сезоне у Слободи – и то у Скопље, чији Вардар је имао велику жељу да сјајног младог фудбалера види у својим редовима.
Антић готово да је постао становник садашње македонске престонице, преко недеље је тренирао са Вардаром, викендом играо за Слободу и практично да је све било спремно за његову селидбу на југ.
Тадашњи тренер Слободе, један од најбољих нападача у историји Партизана Марко Валок имао је другачију идеју.
„Узмите тог дечка, интересантан је, његов таленат би могао да буде користан у Партизану“, гласила је Валокова порука управи београдског клуба.
Управа Слободе није била одушевљена таквом идејом – на сцену је ступио отацЈово и изнео ултиматум. Прави војнички. Са тежином.
„Знам да вам је мој син потребан, али молим вас, схватите и мене као оца. Радомир мора да заврши школу. То је моја жеља и син мора да ме послуша. Или га пустите, или, ја вам гарантујем, никад више шутнути лопту неће”, наводно је рекао старији Антић.
Оца породице је служба одвела у Београд, Радомир није имао такву намеру, али је позив Партизана значио све.
„Дечачка жеља ми је била играње у Партизану. То је било више него задовољство“, говорио је Антић.
Млади Радомир је студије машинства полако остављао иза себе, Факултет за спорт и физичко васпитање је преузео примат, а његово име је постајало синоним за квалитетног, поштеног, преданог фудбалера, који је као капитен црно-белих подигао трофеј шампиона Југославије после 11 сушних година за клуб из Хумске 1.
Урадио је све што је могао, уписао и један наступ за репрезентацију велике државе па је дошло време за нови, велики изазов и отварање нових страница.
Два гола за историју
Прва станица Антићевог пропутовања по Европи био је Истанбул, где је провео годину дана у екипи Фенербахчеа, што је дошло као последица позива Томислава Калоперовића, легенде Партизана.
Гол у утакмици одлуке о шампиону Турске против Галатасараја је био довољан да Антић заврши своју одисеју у тој држави, уследио је двогодишњи боравак у Сарагоси, где су га навијачи прозвали „личним Бекенбауером“, а круну своје фудбалске каријере доживео је у колевки тог спорта – у Енглеској, односно граду Лутону.
„Сви у клубу смо имали надимке који су били скраћенице наших имена. Неко га је једном назвао „Ради” и помислили смо да то звучи сјајно. Понекад смо га звали пуним именом да би добио осећај као да је код куће, али смо се увек смејали томе како смо изговарали његово пуно име и презиме”, рекао је аутору Антићев саиграч из Лутона Рики Хил.
Енглески репрезентативац је са дивним жаром у гласу говорио о легендарномСрбину, истакавши да је у њему велики број младих фудбалера видео ментора, старијег брата, лидера кога је требало слушати и пратити.
„Увек је имао идеје како бисмо нешто могли да урадимо боље, како да на малом делу терена направимо што већи слободан простор да бисмо боље напали противничку одбрану. Није говорио о томе да жели да буде тренер, али смо видели да је показивао склоности ка томе по нивоу фудбалског знања које је имао и начину на који је све то делио са нама. Разговарали смо и о фудбалу у Југославији, говорио нам је о Партизану и Црвеној звезди, о таленту који имају ваши фудбалери. Тако смо лакше могли да разумемо где је Ради научио тако добро да игра фудбал”, говорио је Хил.
И у том клубу је Антић постигао погодакзаисторију, иако никада није имао изражену амбицију да буде нападач. Све се догодило 14. маја 1983. године, Лутон је морао да игра на резултат против Манчестер ситија, не би ли опстао у Премијер лиги.
Антић је у 84. минуту меча затресао мрежу ривала и донео највећу радост фудбалском Лутону у његовој историји.
Четири године по завршетку фудбалске каријере сео је на тренерску клупу – радио је у Сарагоси, РеалМадриду и Овиједу, пре него што је 1995. године стигао у екипу где је доживео највећи успех – у Атлетико Мадрид.
Клуб моћног власника ХесусаХила је био дављеник, растанак са легендом клуба и једним од најбољих шпанских тренера свих времена Луисом Арагонесом је био више него буран, а екипа је била далеко од шампионских амбиција.
„Имао сам разговоре и преговоре са другим клубовима, можда је са економске стране било и бољих понуда, али сам хтео, као прави Србин, да покажем да вредим у најтежим условима. Мој одлазак у Атлетико је био потпуно личне природе, хтео сам да докажем себи да вредим”, рекао је Антић.
Хил је пронашао кеца уз рукава, ангажовао је Антића, а он је посегнуо за старим триком и у екипу је довео људе у које је веровао.
Један од њих био је Милинко Пантић, човек који је прелако отишао из Партизана и у Грчкој стекао репутацију мајстора с лоптом.
„Био је пети август. Ноћу сам стигао у Мадрид, сачекали су ме Антић и његов помоћник Решад Куновац и одмах сам отишао у камп где је екипа обављала припреме. Без потписаног уговора. Нису веровали Радомиру, нису веровали у мене. Првих пет дана су ме гледали испод ока, мислили су да је Антић довео земљака, рођака… Непријатан осећај”, говорио је аутору Пантић.
Све се променило током сезоне, Лозничанин је бриљирао, против Барселоне је постигао чак четири гола на утакмици у Купу Краља, што је уз сјајну сезону у Примери Атлетику донело дуплу круну у шпанском фудбалу.
„Свака екипа је огледало свог тренера. Његов осмех и срећа коју је емитовао, све се то одразило на свлачионицу. Увек је био оптимиста, никада се није бринуо превише о противничким екипама, мислио је само о свом тиму и желео да он изгледа што боље. Атмосферу из своје куће је пренео на екипу, увео је дисциплину, али никада није газио играче. Све је радио шмекерски, али се знало ко коси, а ко воду носи”, истакао је Пантић.
Како то обично бива, велики успех Атлетика је на врата клуба довео и људе са великим интересима, а газда клуба ХесусХил веровао је да се у фудбалско пословање разуме боље од других, па и од Антића.
Није хтео Хил да доведе младог Роналда, тада надолазећу звезду светског фудбала и то за мали новац, али је потом нагомилао велики број играча, без апсолутне сагласности Антића и потпуно уништио хемију.
Сведок тог времена био је Раде Богдановић, повремени репрезентативац Југославије, који је у Атлетико стигао на препоруку бившег Антићевог пулена, Славише Јокановића, како би донео равнотежу у тим, кроз улогу трећег нападача, иза прескупог Кристијана Вијерија и староседеоца Кика.
„Атлетиково улагање те године је било равно улагању Пари Сен Жермена године када су купили Нејмара. То је та вредност новца. Тада за тебе да неко да милион, два? Хил је хтео да одскочи, освојио је дуплу круну, хтео је да буде неко ко ће да парира Барселони и Реал Мадриду. Није било лако укротити председника који не зна ништа о фудбалу, али има много пара. Док је две године слушао Радомира... Не кажем да га је склонио на страну, али га није слушао, почео је да се понаша као и већина тајкуна у српском фудбалу”, рекао је Богдановић.
Растанак је био неминован, Антић је отишао из клуба, а Богдановић наводи да је удео у томе имао италијанскилоби, предвођен фудбалером Вијеријем, агентом Ернестом Брозетијем и Антићевим наследником Аригом Сакијем.
Антић се вратио у свој Овиједо, потом је сео и на клупу Барселоне, чиме је постао једини тренер који у својој биографији има три највећа шпанска клуба, да би своју одисеју у тој земљи завршио као шеф стручног штаба Селте, где је легендарном капитену Партизана Саши Илићу, човеку са највише одиграних утакмица у црно-белом тиму, омогућио да осети чар иностраног фудбала по први пут.
Жал за Србијом
Четири године је био без ангажмана све док 2008. године није позвала – Србија, као готово увек, у тешкој позицији, са намером да свој репрезентативни фудбал подигне на виши ниво, али без реалног плана за спровођење.
Антић је то успео, Србија је дисала као један, бриљантним квалификационим циклусом је изборила пласман на Светско првенство у Јужноафричку Републику, али је и тамо све кренуло по злу – због мешетарења људи који су, једнако Хилу, мислили да знају боље од Антића.
То је остала рана на души сјајног тренера и великог човека.
„Било ми је мало жао када сам покренула тему о Светском првенству и репрезентацији. Није желео о томе да говори. Чини ми се да је био разочаран свиме што се догодило, а пре свега појединим људима из српског фудбала“, сведочила је аутору новинарка Спортклуба Марија Секуловић, која је имала част да буде Антићев гост у Шпанији.
Шест година касније, Антић се поново нашао на српском терену као тренер – последњи пут и то на позив младог хуманитарца Јована Симића, у утакмици под називом „Асови за децу“.
„Долази Радомир... Сама његова појава је изазивала поштовање, некако се понаша као господин, прича као господин, размишља као господин. Видиш га, упознаш га и прва ствар која ти падне на памет је – ауторитет. Огроман ауторитет, харизма и фудбалско знање, то су три ствари којих се сећам прву лопту и остаће за цео живот“, рекао је аутору Симић.
Победио Антић је са 5:4, требало је да хуманитарна утакмица буде одржана и у његовом Ужицу, али нажалост до тога није дошло. Ипак, његово Ужице му се одужило, назвало је градски стадион по његовом имену, да траје заувек.
Србија му се није одужила и никада неће моћи, али је сигурно да Радомир и на оном свету воли своју Србију, навија за њу и нада се да ће се она поново наћи на Мундијалу – можда већ 2022. године у Катару.