Јер, то бомбардовање није било нимало случајно: оно је дошло као одговор на одлучност једног малог народа да не пристане на силу као на право. Заветни час Срба (без обзира на све аглосаксонске манипулације једним слободарским каиросом ) битан је сваком ко стваралачки реагује на изазове епохе: међу таквим „реакционарима“ налази се и Кустурица. Одговарајући на питања новинару Михаилу Куракину, он је причу о НАТО бомбардовању 1999. померио на прави почетак, у 1941. годину. Србија је, истакао је, одмерено али одлучно, прва земља у свету која је два пута стала наспрам Запада у његовом походу „Drang nach Osten“, пише Владимир Димитријевић у чланку објављеном на порталу „Искра“.
Први борац – антифашиста у Европи био је, нагласио је Кустурица, пуковник краљевске Југословенске армије Драгољуб Михаиловић, који је у брдима Србије организовао покрет отпора. Следећи идеје Вудруоа Вилсона о праву народа на самоопредељење, уобличене још у Првом светском рату, Дража и герилци слободних српских планина су бацали поглед на Америку која је, у том тренутку, за њих била оличење слободе и демократије. Иако југословенска војска, они су баштинили традиције великог устаника из 1804, и суштински бранили самосвојну будућност Карађорђевог народа.
Партизани, такође антифашисти, гледали су у Москву, и сањали међународну револуцију. Њима је била важна интернационална солидарност, а Срби су им, као комунистима, били хегемони народ у Краљевини Југославији, коме, на сваки могући начин, треба „поткресати“ крила.
Ко је био ђенерал Михаиловић
Зато званична Русија мора да схвати – Титови партизани јесу били антифашисти, али нису били једини; антифашистички карактер државочуварног покрета ђенерала Михаиловића такође се не може оспорити. Нити се, сматра Кустурица, сме оспорити, ако званична Русија заиста жели да схвати Србију, зарад усклађивања заједничких корака. Чича Дража је био кост од кости и крв од крви српског сељака, на коме је Српство почивало. Трагична смрт ђенерала Драже, душевног и благог Кмета села званог Србија, била је увод у смрт сељачког Српства. И сад смо ту где јесмо.
О томе нико боље не сведочи од Милована Данојлића: „Заостала сељачка маса свог Кмета је осећала као блиског рођака, па га је звала Чичом. Све до чега је она држала – краљ, вера, језик, писмо, часни крст, славна прошлост – отишло је дођавола. Име њеног драгог стрица стајало је, па и даље стоји, на црној листи поражених снага, те га, ево, београдска телевизија представља седамдесет шест година касније под колективним називом сељаци. Владислав Петковић Дис, чији ће се син јединац Мутимир Петковић, дипломирани правник, за време рата посељачити, добиће, од ослободилаца, метак у потиљак. Песник Дис је, поводом балканских ратова, оставио стихове натопљене дивљењем према сељаштву, које је, почетком 20. века, оличавало државу, нацију, културу и веру у будућност, да би од тог друштвеног слоја остала жалосна рушевина. Ево последње строфе Дисове песме:
Кроз моју душу, преко страха, рана,
Прође победа, вера, нови зраци,
Осмех и лице зоре доброг дана,
И просто име: сељаци, сељаци.
Тако онда. У модерном добу, нема места за простоту.“
Зато нас и нема.
Погосподисмо смо се и нестадосмо.
Раскораци
Кустурица је јасан: српска везаност за Русију била је и остала непорецива, и Русија је, и данас, једини гарант да ће Косово и Метохија остати наши. Русија и Србија, међутим, имају извесне „раскораке у времену“, на које треба обратити пажњу. Рецимо, за Србију је 1918. била оно што је за Русију значила 1945. година – тренутак славне победе и новог почетка; али, 1945. године Срби су поражени потапањем у Титову Југославију. Русија је, пак, 1918. пала у ропство комунизма, а 1945. остварила тријумф тако што се, чак и под Стаљином, вратила себи у Великом отаџбинском рату.
Кустуричино драгоцено упозорење руским читаоцима јесте да Русија и даље не схвата Србију, јер је доживљава као Титову Југославију. Мисли се, у званичној Москви, да је Брозова Југославија ипак била део совјетске „дружбе народов“, иако није. Јер, то је држава која је прешла у утицајну сферу Запада још 1948, кад је Стаљину (суштински, самој Русији) речено НЕ. Од тада до данас на власти у Београду су углавном следбеници тог НЕ. Стаљин је давно отишао, а НЕ се, још увек, говори земљи Светог Сергија Радоњешког и Светог Серафима Саровског, Пушкина и Достојевског. Ако су Срби „мали Руси на Балкану“ ( а Запад нас, баш као такве, мрзи ), онда се у Москви мора појмити да је трагедија југословенства нешто што нас је дубоко отуђило једне од других.
И зато да се усмеримо на „почетна подешавања“. Благодарност Срба цару Николају, који је ради нас ушао у Први светски рат, остаје трајна: одатле треба да се поново сетимо Русије. А и Русија се мора вратити Богу и себи, и сетити се свог потоњег цара и идеје хришћанске државотворности, чији је смисао да задржава појаву антихриста у нашем свету. Тек повратком себи угледаће и праву слику Србије.
Срамна политика титоиста
Овај простор је (Кустурица то јасно сазире) одавно американизован. Русија је са њега протерана још у доба Броза и његових измећара. О томе је писао Дејан Мировић: „Колико су антируски били оријентисани титоисти говоре следећи примери. Коча Поповић је театрално обећао генералу Ајзенхауеру да ће се југословенски војници заједно са западним борити против Руса, а режим Броз-Кардељ-Пијаде се отворено обавезао да ће заједно са Турском (Анкарски пакт 28.2.1953.) борити против Русије (?!) у очекиваном глобалном рату. Та срамна и неморална политика титоиста изазвала је велико огорчење у Русији, у свим слојевима друштва, не само у Кремљу. Бивши амбасадор у Москви Вељко Мићуновић пише о одбојном ставу врха Руске православне цркве према Брозу, чак и после Стаљинове смрти, а Добрица Ћосић наводи речи руских официра за време свог путовања у Русију који су му говорили да је Броз „издајник“.
Од тренутка сукоба са Русијом, Запад је почео да финансира Титов режим, али и да мења културни образац Титових поданика, пре свега Срба. Спроведена је радикална американизација – настао је, по успелом изразу Радине Вучетић, својеврсни „кока-кола социјализам“. По Мировићу, титоизам је посвађао Србе са Русима, народом исте вере и истог порекла, што је имало кобне последице: „Обезглављени српски народ је тада запао у кобну историјску заблуду, сматрајући да су му ближи Хрвати и Словенци, народи различити по вери, историји и схватању заједничке државе“.
Приморавани смо на „братство и јединство“, као што нас сада море „југоносталгијом“. Кустурица је, иако је Сарајево град његове младости, одавно оперисан од те болести. Његове координате су сасвим другачије; заветне, како се и испоставља кад се помно прочита интервју за руски часопис „Међународни односи“.
Тетурање које се наставља
Крваво смо плаћали своје илузије не само о лажној „јужнословенској браћи“, него и о лажним западним „савезницима“. Један од најугледнијих наших историчара, покојни Драгољуб Живојиновић, о томе каже: „Нема сумње, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезнштва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести./…/ А у страну је гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома./…/ Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастон, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ и савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи/…/ Највише због Русије, Французи су пружили Србима савезничку руку./…/ Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мнење, ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914 писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, ни готово политичара, ни генерала наклоњеног Србима. /…/ У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата“.
То нам нису били и никад неће бити савезници. Код њих ухљебије могу да нађу само компрадори.
Србија је, истиче Кустурица, земља која, захваљујући „својим“ компрадорским елитима, још није схватила да Југославије више нема и да је неће и не може бити. Спој западног НВО сектора и сваке постпетооктобарске власти у Београду доприноси и метафизичком и политичком тетурању наше земље и народа. То тетурање се и зове „југоносталгија“. Једно мутно и аветно осећање.
Две авети: Титославија KundK монархија
Историчар Тејлор, у својој књизи о Хабзбурзима, пише: „Маршал Тито је последњи Хабзбурговац: владао је над осам различитих народа, понудио им је 'културну аутономију' и обуздао националне антагонизме. Стара Југославија је покушала да буде српска национална држава; у новој Југославији су Срби добили само националну равноправност и осећали су се потлаченима. Више није било ни једног 'државног народа'; нови владари су били припадници свих националности који су прихватили комунистичку идеју. Од Хабзбурга се више од сто година очекивало да пођу истим путем: Метерних је био оптужен за комунизам у Галицији 1846, а Бах за нешто „горе од комунизма“ 1850. Ниједан Хабзбург после Јозефа II није прихватио тај ризик; лојалност династији је била превише слаба да би се упуштало у такву врсту сарадње. Са више среће него Хабзбурзи, маршал Тито је нашао 'идеју'“.
Била је то, наравно, реториком „братства- јединства“, прикривена идеја и пракса србофобије, за коју је Жарко Видовић говорио да је цементирала титокомунистичко југословенство. Које је, опет по Видовићу, било плод титоизма као својеврсног „америчког“ комунизма.
Рат који траје
У интервју „Међународним односима“, Кустурица нема илузија; потоњи рат ће бити рат Запада против Русије. И Срби ће се, опет, наћи на удару. Уосталом, наглашава Кустурица, и Први и Други светски рат циљали су Русију.
Србија се, под НАТО бомбама, нашла као покусни кунић за тај армагедонски сукоб, па није нимало случајно што је Џоук Бајден (Joke Biden), онај исти који је крајем прошлог века Србе називао „убицама и силоватељима беба“, Путина ових дана назвао убицом.
Рат се води свим могућим средствима, и, наравно, пре но што се крене са „класичним“ оружјем. Зато је Кустурица Русима поручио, између осталог, и да модернизацију не сме да прати вестернизација. Објаснио је и неке од кључних метода специјалног рата, и то на примеру Србије. Та његова порука нека и буде закључак овог текста: „Сада се, под маском пандемије, обавља оно што је челник Светског економског форума у Давосу, Клаус Шваб, назвао 'велики ресет'. Западне силе настоје, скоро униформно, да, преко својих средстава масовног информисања и на друге начине, спроведу масовну кампању и фактички остваре депопулацију становништва. На основу унакаженог марксизма они стварају нову левичарску оријентацију, која у живот спроводи све што се може назвати уништењем држава и малих народа. О томе говори статистика. Срби сваке године имају 35 хиљада више умрлих него рођених, изврши се 140 хиљада абортуса, а код нас се води расправа о закону о истополним браковима. Ако се коцкице споје, испада да, чак и кад би хомосексуалци и лезбејке могли да усвајају децу, остаје питање: а коју децу ће усвајати? Свакако ону која ће, у све већем броју, стизати са Истока, из области захваћених 'ратним пожаром', и којима су отворене најмоћније силе Запада, да би, по свему судећи, Западна Европа била уништена, са чим се она на сваки начин саглашава“.
Кустуричине опомињуће, али трезвене речи, дошле су у прави час – уочи датума када је, 1941, Запад преко Немачке бомбардовао Београд. Тек толико да се не заборави.