Како и колико је онлајн настава утицала на ђаке, али и на њихове родитеље илуструје писмо забринуте мајке која истиче да је интерес деце потпуно скрајнут и да су ученици и родитељи препуштени сами себи.
Писмо преносимо у целости:
„Писмо сину ученику
Ниси ти крив што окачиш домаћи на погрешно место у Гугл учионици, нико ти није објаснио.
Нисам знала ни ја.
Изгледа да је знао наставник, који ти је због тога залепио кеца у електронски дневник, али изгледа да му нико у плану и програму за пети разред није написао да и то треба да вас научи, па вас није научио. Изгледа да ни другима то није било логично, да се прво договорите око правила коришћења Гугл учионице. Можда их и сами не знају баш добро, уче се и они, сине. И сами се некад збуне.
Оно што знају, јесте да чврсто зацементирају своје строге критеријуме и очекивања, без обзира што се тест ради 30 минута, без обзира што се математика углавом гледа, а мање пише и вежба, без обзира што се часови доста често само откажу и уместо процеса преношења знања добијеш презентацију, без обзира на то што се за физичко пишу семинарски радови у заостатку пролазног времена за све остало, без обзира на то што ти и мајка губи живце, јер је некомпетента за десет предмета и не зна како да ти објасни, ниси за то крив... Ниси крив ни зато што не можеш сам да научиш неједначине из Ворда, док ти се за консултацију препоручује апликација са телефона од стране предметног наставника... Дешава се, таква је ситуација.
Ниси крив што су свеске поприлично празне... Пуне свеске су основа за разумевање било чега... Сећаш се, оне свеске, са ушима, траговима обрисаног после гумице, онда се неко знање преко табле, жамора, гласова, одговора твојих другара и наставника,анегдота из учионице и преко тих трагова оловке на папиру преносило у твоју паметну главу. Не знам да ли ће се сад смислити нека копи-пејст опција право из презентације у сиве мождане ћелије ученика... Можда да, можда не...
Ниси глуп, твоје оцене нису огледало твоје памети. Оне су одраз неуспеха овог система и наше неорганизованости. Не успевамо добро да испланирамо време, будући да немамо некога ко ће да стражари на бедемима Гугл учионице 24/7, док се трудимо да нешто и једемо, радимо, бавимо се бар мало спортом или се, гле луксуза, понекад и одморимо.
На крају, ниси крив ни што те све мање занима школа. Тешко да би те много занимала и да је све у реду. Изгледа да чике и тете које пишу програме, слабо комуницирају директно са децом, не знам да ли се питају некада коме су те програме наменили. Не би било лоше да проведу пар часова са вама, макар и преко апликације...
Ти још не знаш шта је интерес детета, али изгледа да је то оно што се стави на последње место, јер деца немају свој глас у јавности. Изгледа да смо и ми, ваши родитељи, остали без гласа, па све пуштамо овако из месеца у месец, из стреса у стрес, из драме у драму...
Изгледа да је интерес детета оно што згазиш да би истерао неки наставни план, нека слова са папира која ниси хтео да промениш и када си знао да мора, то је оно што се згази кад је битно да се одржи привид неког функционисања или спровођења неких мера, интерес детета јесте да се о његовом менталном здрављу изгледа мисли тек када крене оно најгоре, на шта ће лажљиви свет одраслих да се шокира, згране и чуди.
Интерес детета је изгледа оно за шта нико више нема правог интереса.
Немој тражити потврду своје вредности у школи, оценама, па ни у родитељима и наставницима. Нисмо то заслужили.
Мораћеш да је нађеш дубоко у себи и да верујеш да јеси добар, да ниси крив, да ниси ни глуп и да можеш. И да баш ништа од овога нема никакве везе са тобом.
И не заборави да одмориш очи током малих одмора, знам да тепеку после целог дана гледања у екран. Потребно је да одвојиш време и да твоје очи трепћу.
Воли те твоја мама“.