Милошевић као перспективни млади руководилац предузећа
У Београду је недавно завршено снимање краткометражног филма „Човек из Техногаса“ у којем Никола Ракочевић игра улогу бившег председника Србије и ЈугославијеСлободана Милошевића у време док је био само „перспективни млади руководилац предузећа“.
Дебитантско остварење сценаристе и редитеља Владимира Манчића прати догађај из јануара 1970. године, у којем су главни актери руководиоци „Техногаса“, Иван Стамболић (Милош Ђуровић), Слободан Милошевић и Радоје Стефановић (Иван Исаиловић).
„Они просто седе у канцеларији и имају један уобичајен дан функционера у 'Техногасу'. То је један тренутак из њиховог живота. Разговарају о томе хоће ли на службени пут аутомобилом или возом. А онда следи скок на '87. годину и на Осму седницу на којој Иван Стамболић бива избачен из политичке игре заслугом Слободана Милошевића“, објашњава Никола Ракочевић.
За њега је, како каже, било потпуно ново искуство посматрање Слободана Милошевића у времену пре него што је постао председник.
„Најинтересантнија ствар у сценарију за овај филм јесте то што отвара питање колико карактерне особине неког човека, које су код неког пролазника који шета улицом најнормалније, могу постати погубне или страшне када се тај човек докопа одређене функције. Слободан Милошевић је био човек који је ствари 'ломио преко колена', доносио је брзе и ефикасне одлуке. Мало мање је водио рачуна о томе какве ће бити последице његових одлука. Тако га је Влада Манчић представио у овом сценарију“, каже Ракочевић.
Како је Милошевићев карактер утицао на судбину земље и народа
Наш саговорник наглашава да се трудио да буде поштен према свом лику и глумачком задатку, односно да занемари личну фрустрацију и да му приђе као људском бићу, те да му је рад на филму и на улози био ослобађајући, пре свега у психолошком смислу.
„Прво што сам имао на уму када сам спремао улогу јесте да је специфични говор Слободана Милошевића био само говор за јавност и да постоји могућност да с ближњима није тако разговарао и да у младости није имао ту врсту дикције и импостације. Сигуран сам да чак ни у периоду када је био на власти, али далеко од микрофона и сцене, није говорио на тај начин, с том позом. Трудио сам се зато да пронађем у њему људско биће које нешто изговара, које заиста нешто мисли, које има неки проблем. И то ми је било драгоцено, јер сам дошао до спознаје да он јесте био људско биће... које је, додуше, направило грешку“, каже Ракочевић.
Он истиче да нипошто није настојао да лик Слободана Милошевића представља кроз имитацију, него само да пренесе специфичности које је тај човек носио.
„Ми смо као деца често имитирали Слобу и главна фаца је био онај који то најбоље изведе. Гледали смо и много представа у том периоду у којем је имитација његовог говора била израз неког бунта и сагледавања кроз сатиру. У мом тумачењу Слобиног лика није било места за имитацију, то је више нека врста реконструкције или условности коју ти историјска личност даје, а које нема када тумачиш ликове из литературе“, објашњава Ракочевић.
Филм би, након постпродукције, требало да крене у фестивалски живот, а продуценти планирају да у будућности сниме и мини-серију на ову тему, од неколико епизода од по 45 минута.
„То би ми такође било интересантно, јер би онда цела прича могла да се разради, могли бисмо мало боље да обухватимо то време, да истражимо ко су били ти људи и шта се све дешавало пре него што су постали популарни и пре него што је цео Балкан ушао у кризу“, сматра Никола Ракочевић.
Деведесете – траума с којом се боримо и данас
Време деведесетих година, када је Слободан Милошевић био на власти, наш саговорник памти као трауматичан период.
„Нажалост, ја сам био приморан да се бавим Слободаном Милошевићем током целог свог детињства и младости и могу да кажем да сам се за ову улогу припремао 15 година. Након што сам прочитао сценарио, гледао сам разне снимке на Јутјубу, а посебно Осму седницу из 1987. године и одмах ми је кренула мучнина од тога, имао сам физиолошку реакцију на ту тему, јер ми је то време остало упечатљиво као нешто грозно. Не говорим о том човеку, него о ситуацији у којој се све то дешавало. А било је страшно време не само због рата, него и због ситуације да ти, рецимо, неко скине патике, које си као дете пожелео да добијеш. Добио си их, а сутрадан их више немаш. А купио си их за неке милијарде динара, новчаницама на које не могу да стану све те нуле“, сећа се Ракочевић с горчином.
Филмско бављење Милошевићем – терапеутски подухват
Глумац каже да није био у прилици да гледа серију „Породица“, која се бави последњим данима Слободана Милошевића и његових укућана пред хапшење 2001. године, а у којој бившег председника Србије и Југославије игра Борис Исаковић.
„Нисам имао времена да је погледам, чекам да попусти гужва, па да је одгледам натенане. Ипак, чуо сам да постоји на Фејсбуку страница на којој се гласа ко више личи на Слободана Милошевића, Борис Исаковић или ја“, каже Ракочевић кроз смех.
Према његовом мишљењу, потреба да се баш сада кроз визуру уметности сагледа лик Слободана Милошевића јесте један од начина да се разрачунамо с једним врло трауматичним периодом из наше прошлости.
„Много је људи с ових простора, а посебно из наше земље, који су доживели тешку трауму у том периоду и ово је начин да се ослободимо тог бремена које нам дубоко у подсвести, а можда и у свести, и даље стоји и мучи нас. Зато мислим да је ово један терапеутски подухват - и те серије 'Породица', и овог кратког филма и свих филмова који се баве тиме“, сматра Никола Ракочевић.
Поделе су део нашег генетског наслеђа
На опаску да серије попут „Породице“ и других које се баве српском историјом у нашем друштву изазивају мноштво подела које не личе на прочишћење, Ракочевић оцењује да су поделе генетско наслеђе овог поднебља.
„Поделе су део генетског наслеђа људи с овог поднебља. Имамо гесло 'Само слога Србина спасава', али људи овде осећају да је јединство само оно што обухвата истомишљенике. Не види се јединство у томе што смо људи него само у томе да сви морамо да будемо за одређену идеју и, ако нисмо, онда смо једни против других. Мислим да је то врло дубоко укорењено у нашем народу и да је то тема за психологе, социологе, историчаре и за друге који се баве људима кроз разне науке. То је оно што носимо као бреме овде, то је злоупотребљавано, коришћено, тако смо прогамирани, и велики је подухват репрограмирати тај систем који сви колективно носимо. Врло смо острашћени и треба пустити људе који се баве науком да нам донесу чињенице. Можда још није време да се прича о томе, али то је сада питање науке и зрелости која нам је неопходна да бисмо се бавили том темом на прави начин“, закључује Ракочевић.