Тачно шездесет година од Гагариновог лета у свемир, то за Спутњик каже физичар Слободан Бубњевић са Института за физику у Београду.
Гагарин се ових дана по други пут нашао у свемиру. Први пут је то учинио као први човек у космосу 12. априла 1961. године када је у летелици „Восток 1“ направио круг око Земље, а сада је у његову част са истог космодрома Бајконур у космос отишла летелица названа његовим именом. На Међународну свемирску станицу Мир пристаће са три астронаута, два Руса и Американцем.
Још нисмо свесни значаја Гагариновог револуционарног подвига
Бубњевић каже да ће без сваке сумње Јуриј Гагарин остати једна од најзначајнијих личности не само свог вермена, него у историји људског рода. Тај догађај је, како сматра, значајан пре свега из перспективе будућности. Извесно је и то можемо да очекујемо, само не можемо да предвидимо када ће почети колонизација Сунчевог система, мишљење је нашег саговорника.
Он сликовито објашњава да то данас није схваћено у пуној мери - као када стојите испод брда па не видите сам врх, али када се одмакнете видите колико је он заправо велики.
Руски космонаут је тада показао за шта је човек све способан. Отворио је пут ка непознатом свету за људе и донео веру у њихове споствене могућности и подстакао их на нове кораке, како је то оценио шеф совјтексог свемирског програма, Сергеј Корољов.
Бубњевић указује на хладноратовске околности у којима се десио Гагаринов лет, када је постојала трка у свемиру која је мотивисала две велике силе, Совјетски савез и САД, да инвестирају велика средства у истраживање.
„Када је Совјетски савез постигао два заиста импресивна циља - лансирање Спутњика и Гагаринов лет у свемир, а потом и остале резултате током шездесетих година прошлог века, то су била велика изненађења за цео свет, али су за САД била можда и највећа. Они су први који су реаговали политички на те резултате и тешко је схватљиво колики је удео у федералном буџету САД чинио Аполо програм“, каже овај физичар.
Идеја прогреса, упркос Хладном рату
Он сматра незамисливим да једна нација икада више толики део свог буџета одваја за један свемирски програм колико је то шездесетих година радила Америка зато што се осећала пониженом у тој хладноратовској борби која се одвијала у свемиру. Можда би, како додаје, тако нешто било могуће само када бисмо овде на планети Земљи били угрожени па бисмо морали да смислимо начин како да се евакуишемо.
Бубњевић, међутим, истиче да су и у хладноратовској трци у свемиру и совјетски програм, а касније и амерички Аполо програм садржали идеју о човечанству као јединственој заједници, а идеја прогреса је била жива и присутна.
За протеклих шест деценија је направљен велики напредак. Наш саговорник подсећа на време у коме је дошло до првог лета човека у космос.
„Када се Гагарин после 108 минута проведених у орбити спуштао на Земљу на око 7.000 метара катапултирао се падобраном. Без икакве помпе, то није био ПР догађај, као што су данас свемирске мисије. Слетео је у неко поље где су сељаци с вилама насрнули на њега мислећи да је страни пилот, а он им је рекао: Ја сам Совјет, долазим из свемира, да ли можда знате где има телефон да се јавим у Москву“.
У међувремену, астрономија и уопште наука о свемиру значајно је напредовала, а данашње летелице у односу на Васток 1 који је носио Гагарина технолошки и технички су неупоредиво моћније.
Најближа будућност је људска посада на Марсу
„Ми данас можемо да досегнемо и такве циљеве као што су слање сонди на удаљене комете, разна тела у Сунчевом систему. Сунчев систем је у доброј мери истражен. С друге стране видимо узастопни низ покушаја спуштања роботизованих сонди на Марс, што по свему судећи води ка циљу који ћемо гледати за деценију или две, а то је да се пошаље људска посада на Марс. То је највероватније најближа будућност у погледу свемирских истраживања, што укључује и подухват поновног одласка на Месец који је нужан да би се мисија на Марс остварила“, објашњава овај физичар.
Он напомиње да се никако не смеју заборавити успеси који су остварени градњом и одржавањем Међународне свемирске станице где Руска Федерација и САД већ доста дуг период интензивно сарађују на свемирском програму, што је, каже, јако леп завршетак велике трке која је постојала на почетку свемирске ере. И друге земље су се томе такође прикључиле, Европа и Јапан. Подсећа да се последњих година на хоризонту појављује и нови играч, НР Кина која је постигла значајне резултате, да је осим слања првог Кинеза у свемир, успела да спусти сонду на Месец.
Без науке људи су без заштите
„Оно што је мени занимљиво јесте да упоредо са развојем свемирских истраживања ми видимо да су људи почели помало да губе веру да та врста научног напретка може да буде корисна. А из свакодневне праксе знамо да без науке и оваквих пионирских подвига какав је био и Гагаринов, ми не бисмо могли да водимо овакав живот какав водимо и пандемија која је у току најбоље показује да би без науке људи остали потпуно без заштите“, истиче Бубњевић.
То су, како сматра, поруке које, нажалост, ипак не успевамо да извучемо. На дуге стазе инвестиције у свемирски програм су једино право решење. Ако ту не идемо напред онда нема освајања нових знања фундаметалних наука укључујући и оне о свемиру која дефинитивно доприносе квалитету живота. Шест деценија од Гагариновог лета нико не мора да тражи најближе место које има телефон, сликовито објашњава Бубњевић.
Борба за егзистенцију науке
Буџети за науку континуирано падају и готово се, како каже, дошло у ситуацију да се мора борити за егзистенцију науке.
Он подсећа на чувени скеч када Јуриј Гагарин зове Земљане и пита их да ли су колонизовали Јупитер и Марс и када добије негативан одговор зачуђено пита како је то могуће. Човеку који је пре 60 година успео да направи круг око наше планете немогуће је да замисли да данас има близу 20 одсто људи на свету који верују да је Земља равна плоча.
Мислим да би Гагарин, али и други космонаути били врло забринути да се данас нађу међу нама. Можда је и ово прилика да се на дан када славимо Гагарина и први човеков лет у свемир присетимо шта су они као појединци учинили. То су заиста узори за цело човечанство, закључио је Бубњевић.