Да бисте како треба осетили Србију, треба да живите у њој. За све би било корисније када бисмо могли сви да проведемо бар пет година у Србији, радимо тамо, живимо... Да мало дишемо заједно са Србијом. Било би то боље за све и друкчији би нам поглед био на Србију. Много друкчији, додаје.
Уверен и после дуже од пола века писања и више од деценије живота у Голупцу, на Дунаву, изван гужве велеграда, Максимовић подсећа:
Слобода и самоћа два појма стално присутна код мене. Слобода је услов поезије, поезије нема без слободе. А самоћа је начин да човек сачува себе, своје креативно биће, а сваки прави слободан писац, песник поготово, истовремено је и морална мера друштва.
„Морал пада тамо где човек мора да улази у разне интересе, своје, туђе, овакве, онакве. Ту морал тешко може да се снађе, њега интереси поједу. Овде није тако, овде песник остаје на својој висини, на том чистом ваздуху слободе. Зато мислим да је песник као појам у неком друштву – поготово кад је неки високи песник као што је био Стеван Раичковић – морална мера друштва самим тим што је такав“, каже Мирослав Максимовић.
Још од када се појавио са првом збирком 1973. године, Максимовић не престаје да богати српско песништво својим аутентичним и самосвојним гласом. О томе сведоче и најзначајнијепесничке награде којима је оверена готово свака његова поетска књига.
Недавни научни скуп посвећен стваралаштву Мирослава Максимовића пети по реду, најновија је потврда вредности песниковог пола века стицаног поетског пртљага.
Млади, лепи, паметни...
Говорећи о утисцима са скупа на коме се говорило о његовом стваралаштву, Максимовић за Спутњик каже да је на овом петом научном анализирању његовог дела – био изненађен:
„Гледајући преко зума све те људе који су говорили на скупу, установио сам да пола тих говорника видим први пут у животу, да их не познајем. Углавном су то млади људи, лепи, паметни... И ту сам закључио не да сам ја стар, то знам, него да та наша песничка ствар, књижевна, па ако хоћете и културна – има будућност.
Са каквим сте осећањем слушали све те приче о себи и свом стваралаштву, оне се тичу мoжда и најинтимнијих делова вашега бића?
– Слушајући сва та излагања, установио сам да је пола идеја изнетих о мом раду нешто што знам и о чему сам и ја размишљао док сам писао. Али за пола уопште нисам знао, први пут сам их чуо од тих људи. То је у ствари потврда да је читање стваралаштво исто као и писање, неки пут и квалитетније од писања. Овакви скупови шире значењско поље и указују на ствари које понекад ни писац не примећује. Због тога ми је се то било занимљиво и – што иначе не радим – седео сам сатима испред компјутера. Био сам обрадован као читалац, не као стваралац.
А да ли вас као читаоца данас обрадује сопствени стих „Кад себе немате, све вам буде туђе“?
– Када пишем углавном се суочавам са тешкоћама, са својим манама, којих има. И тек у борби и савладавању свега тога излазим на видик готове песме. А оно што се зове вредност читалац види после, ја то не видим док радим. Код мене је то део нечег мог, унутрашњег које – ако успем да га обликујем – на крају изађе. Када се као ја 53 године бавите тим послом природно је да се деси, поготову у познијем добу, да помислим „боже, шта сам то урадио“. И нећу да вам кажем одговор који сам себи неколико пута дао, јер вас не би много обрадовао, али има своје велико образложење – које би вас обрадовало.
Из Србије је другачији поглед на Србију
Од збирке „Спавач под упијачем“ до данас ви сте један будни спавач који се свих ових деценија одмерава са светом. Тај се свет много мењао, али сте ви успели да останете исти. Колико вас је то коштало, вашу поезију?
– Taj однос поезије и стварности, мене као песника према свему ономе што је око мене, веома је сложен. Ја сам од почетка па до данас исти, али то што сам писао се мења. То није исто, иако је из истог пера. Зато што се мењају околности у којима и живите и пишете. И неизбежно утичу на вас без обзира колико сте изван њих. Најважније у свему томе јесте да је песник увек аутентичан, да је оно што јесте. Све те књиге од „Спавача“ до збирке „Бол“ мењале су се у садржају, поступку, тематски, али је све то у ствари моје, на њих је стављен мој печат.