Богдановић је у Европи у последњој сезони, у којој је освојио титулу шампиона Европе са Фенербахчеом, био међу пет најбољих кошаркаша Старог континента и очекивало се да ће у НБА, након периода адаптације, пружати сличне партије.
Ипак, Богдан у Сакраменту за три године није успео да пронађе ритам, просечно је бележио између 12 и 15 поена, те када је на Мундобаскету у Кини био најбољи стрелац шампионата многи су се поново запитали – шта га спречава да овако игра и у НБА?
То је мало лаичко размишљање јер је у Србији све било подређено Богдану, а у најјачој лиги на свету тешко се стиже до тог статуса.
У Кингсима је било превише младих кошаркаша који су желели да се докажу, а уз то Богдановић није имао среће са тренерима – прво Јергером, а потом и Волтоном.
Нису га користили на прави начин, није пуцао од самопоуздања, као што је то сада у Атланти, а разлог за то треба тражити баш у њима јер је до одлсаска у НБА Богдан сарађивао са шефовима старог кова – Душком Вујошевићем и Жељком Обрадовићем.
Ради се о стручњацима који су захтевали велики дисциплину, а опет су знали како да мотивишу и како да извуку максимум из сваког играча. То случај није био код Јергера и Волтона, као ни код Лојда Пирса.
Пирс је веома млад тренер и није успео да створи потребну хемију између кошаркаша, те су Хокси на старту сезоне играли испод просека. Испод просека је био и Богдановић, што због короне коју је прележао мало пре почетка такмичарске године, што због повреде која га је удаљила од терена на 25 утакмица.
Тренер Атланте убрзо је добио отказ и заменио га је његов заменик, човек који је један од цењенијих стручњака у НБА лиги, Нејт Мекмилан, те су се многи чудили како је он уопште помоћник почетнику као што је Пирс.
Бивши НБА кошаркаш био је један од најбољих дефанзиваца 90-тих година прошлог века као члан чувене генерације Сијетл Суперсоникса.
Како му се игра заснивала на пакленој одбрани, то исто је успео да пренесе и на своје екипе, те су Сијетл, Портланд и Индијана, тимови на чијем је био челу, увек били међу најбољима у лиги.
Последњу је водио Индијану и имао је ту несрећу да два пута у плеј-офу налети на Леброна Џејмса и Кливленд Кавалирсе, једном на сјајан Бостон и прошле године екипа му је у првој рунди почишћена од касније финалисте – Мајами Хита.
Ове сезону започео је као део стручног штаба Атланте, да талентовани тренер учи од њега, али свима је било јасно да ће у Мекмилан у неком тренутку преузети тим ако Пирсу буде кренуло лоше.
То се и десило у фебруару, те је искусни стручњак сео на клупу и Атланта је од тог тренутка једна од најбољих екипа лиге, а Богдан Богдановић доживео је препород и уз Треја Јанга најбољи је играч франшизе.
Четири године је Богдановић чекао да има озбиљног тренера, сличног Душку Вујошевићу и Жељку Обрадовићу. Српски кошаркаш на конференцији за медије после победе над Милвокијем кратко је објаснио колико је Мекмилан добар мотиватор.
Богдан је у интервјуу за Атлетик причао о томе како је на почетку сезоне имао улогу „ухвати лопту и шутни“, те га Лојд Пирс није користио на прави начин, а сада му је Мекмилан дао лопту у руке и он показује шта уме.
„На почетку је био нови тим, нова ситуација за мене и имао сам утисак да у екипи не знају моју игру. Да могу да креирам, да сам више од шутера. Али, чекао сам да све то дође на своје. Желео сам да изградим поверење са саиграчима, да не буде: 'Хеј, дајте ми лопту и показаћу вам шта умем'. Није ми такав ментални склоп. Када дође ваше време, само треба да будете спремни. На старту, поготово постава која је улазила са клупе је била нова. Нисмо много креирали, а моја улога је била проста – када ухватиш лопту, шутни“, рекао је бек Атланте.
Богдановић у априлу игра најбољу кошарку у каријери, просечно бележи 21,9 поена, 4,5 скокова и 4,3 асистенције, а уз то шутира невероватно добро из игре – 50/50/85.
Мекмилан је препородио Богдановића, али и Атланту која има скор 35/30.