Кустурица у интервјуу за магазин „Одбрана“, који је водила главна уредница Драгана Марковић, подсећа на свој говор одржан приликом уручења Сретењског ордена у ком је приказао „одлике нашег времена“.
„Тим говором покушао сам да створим властиту слику света и да у њу укључим све оно што мислим да је драматично и све оно што може да буде проблематично за нас. Поменуо сам да се под фирмом „новог комунизма” светом шири једна нова идеологија, која је осакаћена верзија марксизма, који је неостварив, као што је у пракси била неостварива и његова првобитна верзија. Њу у форми квазиреволуције проводи десет милијардера, који управљајући медијима улазе у ту фиктивну сферу, која је човеку постала важнија од реалне, и који нам сервирају синтетичко месо и под фирмом „борбе за заштиту човекове средине“ нуде у суштини лакши пут до гомилања новог богатства“, каже Кустурица.
Додаје да ми, као мала држава, која јесте на удару, „механизам опстанка своје државе и свог социјалног обрасца треба да вратимо више у архетип, у оно што јесте наша реална снага“.
„А наша је реална снага духовна, нажалост у нашој култури све више позападњачена. Она у себи све мање има свој заштитни знак... Ми се исцрпљујемо у имитацијама. Наше телевизије, наши филмови и серије не базирају се на Жики Павловићу, на Кокану Ракоњцу, на нашој традицији, него се прихватају обрасци холивудског филма, који се практично већ распао и који нема свој заштитни знак“, говори Кустурица.
Објашњава и на шта је желео да укаже.
„У време апсолутне доминације идеологије и идеолошког приступа ми имамо мале шансе да се одбранимо ако се не ухватимо за властито корење и из њега не будемо креирали оно што је наша аутентична слика света. Ми ту слику немамо, ми имамо идеологизовану слику света која је усклађена, углавном са Западом, и који је врло успешно намеће“.
Каже и да постоји „Гандијева идеја да западног човека у пропаст води седам грехова: што жели богатство које није стечено радом, што жели уживање без савести, што одваја знање од поштења, што води политику без начела, што води пословање без морала, што одваја науку од човекољубља, што тежи вери без жртвовања“.
„Богаћење без рада је код нас постало апсолутна пошаст, која ствара и своју хибридну „елиту“. Видимо како се она распада, како секу главе, ноге и како тај атавистички ниво постаје много јачи од духовног. Утолико је и идеја о цркви значајна. Црквена традиција упућује на тај корен о коме говорим. Коме се морамо вратити“, наводи Кустурица.
Редитељ објашњава да је „морални капитал српског народа огроман“.
„Створен је ослобађањем од Османлија, наставком средњовековне идеје стварања закона, устава, прихватањем после Француске буржоаске револуције озбиљних модела који су установљени и примењени. Тај морални капитал је и победа у Балканском рату, победа у Првом светском рату... Нажалост, уследило је губљење те државности, која је била уоквирена у нешто што није био наш избор. Јер, Србија је завршила Први светски рат без својих граница. Она је између Првог и Другог светског рата практично почела да губи Косово, а највише у време друга Тита, који је Србима забранио повратак на Косово а пустио Албанце да тамо улазе... Читав збир догађаја трошио је у међувремену тај наш морални капитал. Морални капитал се у времену у коме живимо тешко може исцртати без онога што чини базу нашег човека. А тај човек и даље постоји и још увек се не идентификује са Србијом и са тим што би она могла да буде“, подвлачи Кустурица.
Каже и да је Војска Србије веома важна, те да је њено уништавање рађено по нечијем налогу, али и да она поново добија свој профил.
Одликовање поводом Дана државности уручено Емиру Кустурици
© Tanjug / RADE PRELIC
„Посебно ми је драго што се помиње та идеја да се служи војни рок, што је битно поистовећивање са могућношћу да се одбрани сопствена територија“, истиче редитељ.
Према његовим речима, Србија има јако паметне људе, генетичаре, спортисте, историографе, професоре књижевности, биологе...
„Нажалост, дуго у Србији није успостављен систем до чијих висина би ти људи могли са лакоћом да допру... Тај простор су налазили изван граница. Истински хероји постоје у обичном животу, они постоје и у литератури, али ми са њима не оперишемо. Имамо младог писца који се зове Владимир Кецмановић, који је на нивоу најбољих савремених руских писаца. Они имају Саљникова, Водолазкина, Прилепина.., а ми имамо Владу Кецмановића, што је сасвим довољно. У историографији имамо Милоша Ковића, имамо Мила Ломпара, који је велики стручњак, не само за књижевност, имамо Владу Димитријевића у Чачку, одличног професора који избацује велику дозу памети, имамо добре новинаре... Када бих сада наставио зачудили би смо се како онда Србија није на много вишем социјалном стадијуму, а онда се морамо вратити на распакивање тог западног утицаја, неких невладиних организација и свега што наш живот претвара у имитацију, а никако у наш аутохтони српски код“, додаје Кустурице.
„Идеале убија интернет“, подвлачи редитељ, и објашњава да „човек улази у једну фиктивну сферу у којој му се радозналост храни углавном тиме шта је ко рекао, да ли је неко направио нешто смешно...“
„Знао сам по пет дана да правим један гег на филму... А то сада камера сними случајно, на неком углу неке улице, и подели свету. Интернет јесте велика помоћ, али као и све у људском животу, он има и другу страну. Смањује људски потенцијал и троши енергију. Антрополог Гумиљов говори о томе како је људска енергија подручје које може да се идентификује, али никада до краја. Као што никада не може да се открије зашто је Александар Македонски освојио толико света и зашто је Наполеон кренуо на Русију. Људска енергија је флуидна, али она постоји. Управо ту енергију апсорбује тај фиктивни свет интернета, Нетфликса. Он једног заробљеног човека чини још већим робом. Ту настаје тај губитак идеала. Зато што самом животу није пружена шанса. Нови човек је стешњен између слика, информација, његово је деловање углавном управљано из неког богатог центра. То не може лако да се промени, ни мирним а још мање револуционарним путем“, каже Кустурица.
На питање какав је епилог НАТО агресије на Југославију 1999. године и увођења орвеловског појма „хуманитарно бомбардовање“, Кустурица одговара да су „Американци показали да су шефови у Европи“.
„Што је било можда важније да се покаже Европљанима, него нама. Русима су дали упозорење да ће наставити... Оно што је најчудније и најневероватније, њихова вера у пропаганду је толико велика да они скоро као што су третирали Милошевића, тако сада, можда за две октаве више, али врло слично, третирају Владимира Путина и Русију, која је добро наоружана. То никако не могу да распетљам у својој глави... Онда је тај нови човек из реалности потпуно прешао у пропаганду... Када се гледају неке америчке ТВ станице, начин на који људи изговарају те лажи је заправо увид у психологије оних других, које потпуно верују тим лажима“, истиче Кустурица.
Када је у питању „култура поништавања“ (Cancel Culture) Кустурица наводи је она део Хантингтонове теорије да западна Европа нема много шансе да опстане.
„Амерички филозоф Волтер Сол каже да савремени човек верује у вечну садашњост. То је апсолутни парадокс, али је тачно. Сад и овог тренутка. Шта је било пре, шта ће бити после, потпуно је неважно. Како може човек са меморијом тако да бивствује? Не може компјутер да издржи само садашњост. Главни садржај те машине, као и његов развитак, јесте складиштење меморије. Птица гради гнездо иако никада није видела како се гнездо гради. Како може човек без архетипа? Како може човек без знања грчких трагичара, без Шекспира, без Достојевског? Како уопште човек може да опстане у том безваздушном простору који се зове овај тренутак. То је неизводљиво. Али ја мислим да је та заблуда део онога о чему је Хантингтон говорио да западна Европа нема велику шансу да опстане. Јер се од „сад“ не може живети. Да би се живело „сад“ морам да нацепам дрва и наложим камин, па уз ватру да се заштитим од зиме... Сутра када се пробудим поново морам да заложим ватру. Та вечна садашњост је, рекао бих, посткапиталистичка заблуда, која може да их кошта читаве једне цивилизације“, објашњава Кустурица.
Славни редитељ наводи и да „верује у културу као извор религиозне мисли“.
„Верујем да се мотиви које човек проводи у свом свакодневном животу, када се оголе и када човек комуницира директно са човеком, а не преко Бога, да у тој директности човек губи своја својства. Претвара се у биолошку машину. Верујем у то да је револуционарност Исуса Христа Назарећанина дала идеју о моралу као склоности ка слабијем. Тај морал је потпуно поништен. После Ничеа и идеје о натчовеку, који вероватно није мислио све то што је касније проистекло, него је највише био против просечности, па је величао те узвишене идеале.
Човек који верује гура од себе ту идеју о лажи која се састоји од песимизма и оптимизма. Лаж није ништа друго него та двострука прича. Дволичност људска доводи људе у питање. Верујем у ту идеју да постоји богочовек, не човекобог, као што верују протестанти, него постоји нека виша сфера у којој није баш све тако јасно као што се чини. Ту сферу морамо да одгонетамо. Уметност и наука имају једну заједничку црту. И уметници и научници прво замишљају ствари које треба да реализују. Те замишљене ствари су обично њихови животни идеали, да постигну неки виши циљ. Без виших циљева, који су згурани у тај реалити који људи данас живе, а где се управо та вера у вечну садашњост реализује, све је мање наде за човечанство. Постојање православља и цркве као институције отвара тај огромни простор који је усклађен са идејом да је само једна седмина људског мозга оно што ми знамо, а да иза тога постоји читаво једно непознато пространство“, каже редитељ.
Закључује да је духовни рефлекс битан, јер „кад он не постоји, онда не постоји ни човек“.
„Јер, шта је уосталом деменција, него оно у шта нас води савремени свет. Они би били најсрећнији када бисмо сви ми били до оне тачке дементни да ниједно питање не би било постављено...“, подвлачи Кустурица.