Заједнички непријатељи
„Између Турске, Велике Британије и Украјине настаје неформална трилатерална алијанса, која је усмерена против Русије и њеног утицаја у Црном мору. Државе покушавају да уведу сопствену структуру безбедности у региону, под својим условима“, дошли су до закључка новинари једног од водећих грчких и кипарских медија „Greek City Times“.
Троугао се формирао постепено. Прво се појавила осовина Лондон-Анкара. Обе земље су се посвађале са Бриселом: Лондон због Брегзита, а Анкара због критика на рачун председника Реџепа Ердогана. Након разлаза Велике Британије и Европске уније Турска је остала лојална Лондону. Процес је трајао више од годину дана и Ердоган је уверавао: „Велика Британија је наш важан и поуздан стратешки партнер. Турска ће наставити ефикасну и свеобухватну сарадњу са Великом Британијом и после Брегзита“.
Анкара је захвална што је Велика Британија увек подржавала интеграцију Турске у разне западне структуре и, за разлику од других савезника НАТО-а, није критиковала политику Ердогана. Тако је било и током војне кампање у Сирији и током активног мешања Анкаре у либијске послове.
Ричард Мур, бивши амбасадор Велике Британије у Турској, прошлог лета је постао шеф спољне обавештајне службе Велике Британије МИ-6. У Анкари је почео да ради 2014. године. Делимично захваљујући томе што добро зна турски језик, брзо је стекао признање у локалним дипломатским круговима и чак га сматрају другом Ердогана. Две године касније, турска војска је покушала државни удар. Устанак је угушен, власти су се обрачунале са критичарима и опозицијом. У земљи је брзо спроведен референдум о амандманима на Устав. Идеју Ердогана је подржало више од половине гласача. Турска је постала председничка република, а шеф државе је добио већа овлашћења.
Европска унија је осудила пуч, али није пружила очекивану помоћ.
„Државе, које се више брину о судбини пучиста, него о демократији у Турској, не могу бити пријатељи Анкаре“, замерио је Ердоган западним земљама.
Велика Британија је другачије поступила. Лондон не само да је иступио против побуњеника, већ је и послао министра спољних послова у Турску. Тада је министар био Борис Џонсон. Политичар се похвалио породичним везама, јер је његов прадеда по оцу Али Кемал био министар унутрашњих послова Османског царства.
Говорило се да Турска за такву пажњу Лондона дугује пре свега Ричарду Муру. Он има и везе са Русијом, где је неко време као дете живео са оцем, дипломатом.
„Моја прва сећања су из Русије“, написао је једном Мур на Твитеру.
Међутим, сентименталност му не смета да оштро критикује Москву. „Русија сада креће низбрдо, како са економске тако и са демографске тачке гледишта“, изјавио је он у недавном интервјуу.
Лондон и Анкара су у децембру потписали споразум о слободној трговини, који је ступио на снагу 1. јануара. То је било неопходно, након напуштања Европске уније. Преживевши Брегзит, Лондон је почео да ствара сопствену алијансу, у којој је Анкара добила једну од главних улога.
„Турска је кључни елемент НАТО-а, као и наш савезник и пријатељ“, написао је на Твитеру министар спољних послова Доминик Раб.
Реинтеграција на украјински начин
Доминик Раб је прошле јесени поздравио украјинског председника речима: „Добродошли у Лондон председниче Владимире Зеленски! Украјина је кључни савезник Велике Британије“.
„Кључни савезник“ се састајао са премијером Борисом Џонсоном и британским инвеститорима. Иза затворених врата је одржан састанак и са шефом спољне обавештајне службе Ричардом Муром. Стране су покушале да пажљиво сакрију информацију, али је она ипак процурела у јавност. Тада су у Кијеву потврдили да је састанак одржан и да се већина питања тицала „помоћи и заштити суверенитета и територијалне целовитости“ Украјине.
Зеленски је говорио о предстојећем потписивању „важног стратешког документа“ о развоју поморске флоте Украјине, меморандуму од 1,25 милијарди фунти. Војна сарадња се, по свему судећи, неће ограничити на флоту. Украјински политичари су наговестили размештање британске базе у Николајевској области.
Ускоро се на сајту владе Велике Британије појавило саопштење да је амбасада Велике Британије у Украјини спремна да издвоји десет хиљада фунти за пројекат „реинтеграције“ Крима у састав Украјине. Програм се зове „Отворена будућност“. План је да раде преко јавних организација уз помоћ владе.
Главни циљ је откривање примера кршења људских права на Криму и на територијама које не контролише Кијев на истоку Украјине, привлачење кримских Татара, подстицање њихових права и политичких активности.
Притом, односи Лондона и Кијева се не могу назвати равноправним, сматра Наталија Јеремина, доктор политичких наука, професор на државном универзитету у Санкт Петербургу. Велика Британија посматра Украјину као тактичког, а не као стратешког партнера против Русије.
„Са економске тачке гледишта Кијев не значи ништа Лондону. Велика Британија добија додатне инструменте притиска на Москву и нову одбрамбену стратегију, која носи отворен антируски карактер, заснован на конфликту у Украјини. Сви састанци представника британске и украјинске владе су повезани са деловањем обавештајних служби. Украјинска страна може Британцима да пружи обавештајне податке и сносиће одговорност ако су нетачни", каже политиколог. Она додаје да је Брегзит дао Великој Британији прилику да се врати сопственим глобалним интересима, којих се одрекла током чланства у ЕУ.
Козаци са Османлијама
Пошто је провео неколико дана у октобру у Лондону, Зеленски је полетео у Истанбул на састанак са лидером Турске. Објавио је стварање „Кримске платформе“ – међународног форума који би требало да помогне Кијеву да врати Крим. Власти Турске су подржале ту идеју. Први самит су планирали 24. августа на Дан независности Украјине.
Турска је, после поновног уједињења Крима са Русијом, подржала Украјину. Турске власти су на различитим местима изјављивале да „никада неће признати анексију Крима“. „Ми са истом одлучношћу штитимо територијалну целовитост Украјине и суверенитет Турске. Још једном смо потврдили нашу принципијалну одлуку да не признајемо анексију Крима“, говорио је у пролеће Ердоган.
Зеленски је 10. априла поново одлетео у Истанбул. Турски лидер је обећао Кијеву помоћ у придруживању НАТО-у. Међутим, украјинска војска већ има обуку у центрима у Турској. У септембру 2019. године Министарство одбране Украјине је саопштило да је 50 војника из ваздухопловних снага добило дозволу за коришћење турске беспилотне летелице „Бајрактар“ ТБ2. Украјински маринци ће крајем 2021. године учествовати у вежбама поморских снага Турске „Dogu Akdeniz“ на западу Средоземног мора.
Зеленски и Ердоган су на преговорима размотрили изградњу бродова класе „корвета“, заједничку производњу транспортних авиона Ан-178 и испоруку дронова „Бајрактар“.
„Видимо да је то заиста понос турског војно-индустријског комплекса. То је управо онај тип наоружања, који може кардинално да промени ситуацију на бојном пољу. Турска демонстрира озбиљан успех и ми ћемо купити то наоружање“, Зеленски није штедео похвале у интервјуу за једну од турских публикација.
Помоћ Турске Украјини се не ограничава наоружањем. Слична ситуација је и у хуманитарној сфери. План је да се у Кијеву за турски новац изгради џамија, а у Одеси су, такође помоћу новца из Турске (и Грузини су се укључили), снимили филм „Последње утврђење: Хаџибеј“. Филм је о Козаку Андреју који предаје у Истанбул важну информацију, како би се борили против „руских окупатора“. Догађаји се одвијају током руско-турског рата 1787-1792. године, када су Руси отерали османску војску са северозападне обале Црног мора.
„Украјина је један од приоритетних праваца у политици Турске. У републици се налази велика дијаспора кримских Татара. Турски бирачи се активно залажу за повратак Крима у Украјину, иако за то не постоје предуслови“, рекао је директор Центра за проучавање савремене Турске Амур Хаџијев.
Руска претња
Протурске некомерцијалне организације су осниване на Криму још деведесетих година 20. века. Тада, после распада Совјетског Савеза, Анкара и Кијев су први пут почеле да разматрају „руску претњу на Црном мору“. Притом, развијајући ближе билатералне односе са Кијевом, Турска избегава тензије са Москвом.
Што се тиче Велике Британије, она се увек трудила да забије клин у односима Русије и Турске и гурне их у Црно море, сматра Владимир Аватков, виши научни сарадник Националног истраживачког института светске економије и међународних односа (ИМЕМО) Руске академије наука (РАН) Е. Примакова.
„Политика Лондона и целокупног англосаксонског света је усмерена на формирање лука нестабилности од Северне Африке преко целог Блиског Истока до Централне Азије и Јужног Кавказа и наставља се и данас. Напори Лондона су усмерени на изградњу контаката између Анкаре и Украјине. Поред тога, Британија чини све да Турску отргне од Русије“, наводи Аватков.
Такав план притиска се приписује класичној британској политичкој школи. Још почетком 19. века се тај приступ сматрао једним од главних инструмената спољне политике Енглеске. Водећи научни сарадник ИМЕМО РАН Виктор Надеин-Рајевски је уверен да Велика Британија, уз помоћ незваничног савеза против Москве, покушава да оживи некадашњу империју.
„Али то мало шта значи. И држава није иста и нема раније финансијске могућности. Зато има жељу да добије било шта на рачун слабијих земаља. Турској то добро дође“, објаснио је он.
Експерт је уверен да формирање савеза уз учешће Анкаре, Лондона и Кијева одговара и интересима Турске – покушајима да се максимално прошири утицај. Иако су, као и у случају Велике Британије, осуђени на неуспех.
Прочитајте још: