„То је релативно нови тренд који наглашава потребу да се у сусрету с негативним осећањима или искуствима трудимо да она што пре нестану, да се вратимо у стање среће и задовољства. Зато се често може чути како људи говоре да треба да се релаксирају. То је исто као када бисмо очекивали да увек буде лепо време, да увек буде сунчано, а да падање кише доживљавамо као нешто неприродно“, каже Невена Ловринчевић, ауторка књиге „Зашто не треба да будете савршен родитељ“, која је недавно објављена у издању Креативног центра.
Мото савремених родитеља – Не смем да погрешим
Однос према животу који подразумева бежање од негативних осећања и стања води и ка томе да се ствара друштво у којем људи сами себи постављају немогући циљ – да буду савршени у свему, у браку, на послу, па и у родитељству.
„Страх од грешке је нешто што савремене родитеље оптерећује много више него што је оптерећивао раније генерације. Наши родитељи се нису тиме претерано бавили, нису лупали главу око тога да ли су најбољи, да ли су случајно нешто погрешили“, наводи наша саговорница.
Према њеним речима, све већа популарност психологије донела је људима потребу да раде на себи и да исправљају своје грешке. Добра страна тог настојања јесте емотивно стабилнији живот, али оно има и своје наличје, а оно се састоји из предимензионираног страха од неслагања, сукоба, лоших осећања.
Није лепо да се љутиш
Негативан однос према лошим осећањима укорењен је и у нашу традицију, због чега се у обраћању родитеља, или бака и дека деци често могу чути реченице: „Није лепо да се љутиш“, „Престани да плачеш, ниси пекмез“, „Није лепо говорити – Нећу“.
„Деца због тога потискују таква осећања, или их испољавају на неадекватне начине. Љутња је апсолутно легитимно осећање и јавља се кад су неке наше потребе угрожене. Она сама по себи није лоша, могу бити лоши само начини на које се она испољава. Управо зато је веома важно учити дете како љутњу да препозна и како да је испољи на прихватљив начин. Деца, и не само деца, веома често не умеју да препознају негативна осећања. Ако су их дуго потискивала, не умеју да разликују љутњу и тугу, на пример, онда се то меша једно с другим“, наводи Невена Ловринчевић.
Моје дете је ован у хороскопу
Међу бројним заблудама савремених родитеља јесте и правдање дететовог понашања његовим темпераментом. То, понекад, иде толико далеко да су родитељи склони да дечје несташлуке или непримерено понашање приписују спољним факторима, па чак и таквима као што је дететов хороскопски знак.
„Тиме родитељи, дугорочно гледано, не чине услугу детету. Ако дете од раног узраста учимо да је беспомоћно у односу на одређену емоцију, самим тим га учимо да је његов темперамент оправдање за однос према сопственим обавезама, према другим људима и према себи. То дугорочно није добро, јер се родитељ повукао, дао је превелики значај темпераменту, а да не причам о хороскопском знаку“, каже наша саговорница.
Објашњавајући како се одбацивање негативних емоција одражава на родитељство наша саговорница каже да се данашњи родитељи често осврћу на време у којем су они одрастали, када је васпитавање подразумевало и батине и казне, као и ригиднији став према исказивању дечјих жеља и потреба, због чега многи од њих осећају фрустрацију због потискивања осећања, или обуздавања темперамента.
„Родитељ мисли: Ја нисам умео да се изборим за себе, али мој син је ован у хороскопу, он кад нешто науми, то ће и да уради. Та фасцинираност оним што дете ради, оним за шта је спремно, може довести до тога да се оно у сусрету са социјалним окружењем, на пример, у вртићу, осећа збуњено, јер ће се суочити с васпитачицом, као и с другом децом, који неће бити одушевљени његовим понашањем“, упозорава Невена Ловринчевић.
Она напомиње да је улога родитеља у томе да детету помогну да препозна своја осећања и да разуме свој темперамент и пориве, али и да га уче на који начин да их испољава.
Да ли су наша деца паметнија од нас
Често смо у прилици да чујемо родитеље који хвале своју децу, дивећи се њиховој способности да са три године рукују мобилним телефоном, или да разумеју неке фразе на енглеском језику, одушевљени су тиме како њихови потомци цртају, певају, играју фудбал. Можда смо и сами међу таквим родитељима и верујемо да су наша деца паметнија од нас. А да ли је заиста тако?
„У индивидуалном раду с родитељима сам приметила да често говоре: Не можете да верујете колико је паметан, натпросечан. То је велики притисак за дете да не греши, да буде одличан ђак, да се стално пореди с другима и замка која није баш сјајна полазна позиција за добар развој. По статистици гледано – просечно је 97,5 одсто људи на планети. Једноставно, највећи број нас је просечан. И обично људи који не препознају своје способности и нису задовољни својим постигнућима имају потребу да их околина доживљава као натпросечне. Неко ко је заиста веома успешан сигурно не гледа ујутру себе у огледалу и не говори себи: Ја сам најбољи! Осећају се добро у својој кожи, немају потребу да се баве тиме како их други људи виде и да они сами себе виде као некога ко је изнад свих осталих“, наглашава Невена Ловринчевић.
Ванрадне активности
Одрасли људи који себе желе да виде као савршена бића и нису спремни да признају грешке обично иста очекивања имају и од своје деце. Једна од последица таквих очекивања јесте и усмеравање деце на разне ваншколске активности, од часова клавира и француског, до каратеа.
„Замислите када бисмо имали нешто што би се звало ванрадне активности. Радите осам сати на послу и онда вам неко организује још три или четири сата ванрадних активности које вас не занимају. Суштина је у томе да родитељ препозна дететова интересовања. Добро је детету понудити разне активности, али га треба пустити да само изабере оно што га занима. И потпуно је у реду и ако се дете предомисли, оно има право на то“, каже Невена Ловринчевић.
Она додаје да је веома важно и како родитељи проводе своје време с децом, при чему не треба да буду оптерећени тиме да оно што раде заједно обавезно мора да буде и едукативно.
„То је важно питање и за децу, и за родитеље: како уживате заједно, шта радите заједно, а да вам је лепо и једном и другом. Постоји и тај тренд да све мора бити поучно, здраво, органско, а пропуштамо питање када нам је заиста лепо с дететом“, закључује наша саговорница.