Нова акција Америке против Кине, а преко грбаче Европе – шта ће одлучити Немачка

Ово за Спутњик каже консултант за страна улагања Махмут Бушатлија поводом пакета закона које припрема Европска комисија, а који би требало да заштите Европу од „меке кинеске моћи и нелојалне конкуренције“.

Као један од примера представљен је Пељешки мост који средствима из фондова Европске уније граде кинеске компаније. Циљ је и да се државним субвенционисаним предузећима из трећих земаља забрани преузимања фирми из ЕУ , а компаније подржане државним новцем такође би требало да буду искључене из тендера за јавне уговоре.

Бушатлија каже да администрација у Бриселу може да донесе ове законе, али да треба имати у виду да они не морају бити обавезујући за све чланице ЕУ.

„Бриселске директиве су углавном, када су у питању Кина и Русија, инспирисане америчким идејама. Американци не могу да се похвале слободним тржиштем, имају далеко веће интервенције државе, чак и од Кине. У Америци имате могућност да приватну фирму третирате као компанију од посебног значаја за државу. Како ће таква фирма радити у Европи, уколико се донесе закон који забрањује прихватање инвестиција фирми које су под контролом државе, рецимо Кине. Такви закони би за чланице ЕУ које их прихвате били погубни, имали би велику штету“, каже Бушатлија.

Коментаришући припрему закона, као један од примера кинеског економског утицаја у ЕУ, европски медији наводе контроверзна кинеска преузимања европских компанија. Подсећају да је много критика изазвало неколико милијарди вредно преузимање једног од водећих немачких произвођача робота за индустрију „Кука“, које је купила кинеска „Мидеа“.

Бушатлија подсећа да су у последњих десет година у Немачку дошле директне инвестиције из Кине вредне више од 200 милијарди евра. Та земља се извукла из претпоследње рецесије у доброј мери захваљујући тим инвестицијама, па је питање да ли ће пристати да тврдим законом забрани Кинезима да улажу у њихову индустрију.

„То је тешко очекивати, нормално да би се ту водио велики рат, пре свега са Америком, да се та ствар на неки начин изведе. Погледајте случај Северни ток, без обзира на притисак САД. Пре свега кроз њене сателите у Европској унији, стално се атакује на Северни ток 2, али Немачка је врло консеквентна по том питању, хоће то да уради, зато што је то њен интерес, али и интерес половине Европе“, каже Бушатлија и додаје да реч о политичком рату у коме се једина европска велесила због својих интереса оштро супротставља Америци.

Он наводи и пример Италије која је недавно ушла у иницијативу Један појас - један пут. Италијани са Кином сарађују већ три деценије, посебно на једном од главних италијанских брендова у свету, керамичким плочицама, али у Италији се ради само на бренду овог производа, све остало дешава се у Кини.

„У тој земљи имате производњу која је десет пута већа и утолико конкурентнија. Италијани највише зараде на тим плочицама, имао сам контакте са произвођачима у самој Кини. Они квадратни метар високо квалитетних плочица раде за 5 долара, а Италијани их продају за 100 до 150 евра. Свако гледа свој интерес, Европа има велики проблем, на који начин усагласити интересе унутар Уније. Дакле, бриселска администрација, односно бирократија, може врло лако под утицајем Америке да донесе директиве и покуша да блокира Кину, али не знам да ли је то изводљиво у пракси“, каже наш саговорник.

Упитан може ли се очекивати да ће Европа покушати да забрани кинески економски утицај наметањем нових закона и земљама које теже да се придруже ЕУ, наш саговорник каже да је то сасвим извесно, јер смо такав сценарио већ видели.

„Такве проблеме имали смо око Железаре у Смедереву, стална упозорења да смо притиснути Кином, политички, а нисмо. Чак нисмо ни економски. У крајњој линији, мост на Пељешцу Кинези раде за европске паре, али они су тај посао добили у једној доброј и оштрој утакмици са европским фирмама. На свету у овом моменту нема бољих грађевинара од Кинеза. Њихов обим посла је толики да могу да буду много конкурентнији од европских грађевинара“, истиче Бушатлија.

Он додаје да је Европи скупа радна снага велико оптерећење, а европске фирме које имају посла купују кинеске грађевинске машине, све што им је потребно. Он наводи и пример моста преко Аде у Београду који су радили Аустријанци, али је у њега уграђен искључиво челик из Кине.

„То просто више не можете избећи, јер Кина је највећи произвођач на свету, давно је, пре пет година престигла Америку по куповној моћи, али Американци и даље кроз међународне финансијске институције инсистирају да је прости БДП једино мерило, зато што је њихова привреда у последњих неколико година преко 60 одсто профита остварила кроз секундарно финансијско тржиште, тамо нема инвестиција у производњу, а производња размењивих добара им је пала испод 27 одсто. У Кини је потпуно другачије, тамо је производња 95 одсто“.

Бушатлија верује да не можемо очекивати још много непромишљених акција у Европи које су инспирисане америчком политиком, више дневном, него далековидом, јер САД у економском рату са Кином себи праве највећу штету.

„Наш једини проблем у сарадњи са Кином је што сами паметније не одређујемо пројекте које ће они финансирати. Финансирање је врло повољно, далеко повољније од америчког за исти посао, али ми често одлучујемо да се раде пројекти који су врло проблематични кад треба вратити паре. Одличан пример је аутопут кроз Црну Гору, без ваљане функције, инвестиција мора да буде исплатива“, закључује Бушатлија.