А последица те наводне незаинтересованости је недостатак „неопходних политичких импулса, концепата и визија за решавање бројних сукоба“.
То је почетна теза чланка под насловом „Опасно затишје“ објављеног у немачком стручном магазину „Међународна политика“, чији је издавач Немачко друштво за спољну политику. Аутор анализе је Томас Брај, дугогодишњи дописник агенције с подручја југоисточне Европе који сада ради као професор политике и новинарства на више немачких факултета.
Ни Брај, као и неки други страни посматрачи који се сматрају добрим познаваоцима прилика у региону, не искључује могућност оружаних сукоба у том „опасном метежу“ чији су састојци, како наводи, национализам, корупција, притисак на медије и на правосуђе, као и индоктринација младих.
Босна и Херцеговина се у чланку назива „пропалом државом“. Брај пише да је разлог за то „свађа међу муслиманским Бошњацима, православним Србима и католичким Хрватима која је често прожета и мржњом“.
Косово се у чланку назива „највећим извором опасности“. Објашњење за ту тезу аутора је следеће: „Србија своју бившу покрајину, коју насељавају готово искључиво Албанци, не жели да отпусти у независност, зато што се тамо налазе средњовековни српски манастири и бојна поља“.
Аутор притом додаје да „нико не верује у скоро признање Косова од стране Београда“, али и да „нико, а понајмање Срби, не може чак ни теоретски да замисли реинтеграцију Косова у државни савез са Србијом“. Западни политичари, тврди се, „и даље полазе од нереалног циља да ће два суседа моћи мотивишу на међусобно признање“.
Како се наводи у анализи „свуда у региону водећи политичари оријентишу се по узору на руског председника Владимира Путина“. Као примере за тезу да се то догађа „свуда“ аутор наводи мађарског премијера Виктора Орбана и његову „нелибералну демократију“, премијера Словеније Јанеза Јаншу кога „Орбан снажно подржава“, као и Александра Вучића, председника Србије.
У чланку се Балкан (и југоисток Европе) називају „регион без перспективе“: исти политичари који су деценијама на власти, и које ЕУ и САД третирају као партнере у спровођењу реформи, демократизацији и модернизацији, „иако су они заправо део проблема“. Брај сматра да је тај концепт пропао, али и да се „Запад свеједно понаша као да све иде по плану“. И додаје: „Најважније је да влада мир – као да је то девиза након грађанских ратова деведесетих година тиоком распада Југославије“.
Симптоми такве политике су „корупција, заостајање по питању слободе мишљења и медијских слобода, недостаци у функционисању државних институција и пораст стопе криминала“, а последица, пише у чланку: „масовни егзодус“ поготово млађих, добро образованих људи. А оне људе који остану, пише Брај, политички лидери „мотивишу“ националистичким тоновима како би збили сопствене редове под вођством истих тих политичких фигура: „Јер, наводно само сопствена политичка елита може да спаси своје сународнике од зла које прети од комшија других националности.“