Воденица је пропадала пуне три деценије док Марко Станковић (30), дипломирани инжењер електротехнике није предложио, а деда Ђорђе прихватио да је обнове. Воденица која је у њиховом власништву читав век, више неће пропадати, а Расина уме да пружи ономе ко је радан, а таква је ова породица.
„Станковицка воденица“ налази се на излазу села Тршановци ка Брусу, на магистралном путу Крушевац – Брус. Станковићи су једна од најстаријих фамилија поред Јовановића, Урошевића, Ковачевића, Живанчевића, Павличевића, Цинцаревића…
„Станковицка воденица“ на Расини
© Уступио Спутњику Марко Станковић
„Станковицка воденица“ налази се на излазу села Тршановци ка Брусу, на магистралном путу Крушевац – Брус.
Име села је настало по првим трсачима шуме, који су крчили грање и шибље како би главни друм био безбедан за пролазак Турака, а становништво видљиво. Према писању Здравка Костића и његовим „Легендама бруског краја”, 1866. село је имало свега четири пореске главе, да би тај број 1925. износио 45 домаћинстава са 328 чланова. Према попису из 1991. село је чинило 145 домаћинстава и 665 становника. Тих година је воденица и престала да ради. Живко Станковић, Марков деда, Ђорђев брат од стрица је био последњи воденичар, пише портал „Плодна земља“.
„Моја прва памћења су везана за воденицу. Ту сам се први пут окупао на Расини, ту сам спавао ноћу, преко дана хватао рибе, пекао их на жару, дружио са мојим сељанима, којих је у воденици било и ноћу и дању. “Станковицка воденица” је у срећно време млела непрекидно 24 сата. Верује се да је воденица изграђена још за време Турака и да ју је породица Ђорђевић од њих и откупила. Ђорђевићи су се доселили из села Штаве код Луковске бање по доласку у Тршановце су њихови потомци променили презиме и тако су настале три породице, староседеоци Јовановићи, Урошевићи и Станковићи“, прича Ђорђе Станковић (71), пензионер који се после радног века у Фабрици уређаја и делова “Прва петолетка” и државној управи Бруса, вратио у своје родно село да оствари жеље које су га вукле од корена. Обновио је виноград и почео да поново обрађује имање, стално са жељом да обнови и своју воденицу.
Његови преци су делове власништва воденице откупили од друге две фамилије и тако је данас и већ сто година та воденица позната као „Станковицка воденица”. Поред ње на Расини у суседном селу Лепенац меље још само једна. Темељ воденице је био саграђен од локалног камена, под је од дрвених облица, а зидови од цепане даске. У воденици су долазили да мељу становници Ташановаца, околних села, а било је доста и из Жупе. Генерације су расле и отхрањене су на хлебу од њеног брашна.
Воденички камен у „Станковицкој воденици“
© уступио Спутњику Марко Станковић
„Целе три деценије каменови су спавали, а воденица је полако пропадала. Ја сам туговао, маштао о дану када ће воденички точак да разбије мук, да пробуди заспале греде, да оживи камен који ће као неки мргудни старац невољно пробуђен да се надјачава са снажном и хладном Расином, ко ће јаче, ко ће брже. Али како су године пролазиле, тако су се моје наде гасиле. Све док Марко Станковић, мој унук и син мог братанца Илије, дипломирани инжењер електротехнике, није дошао са идејом и вољом, а богами и новцем да оствари велику жељу свих нас Станковића. Воденица је оживела, јаз обновљен, а вада, корито јаза прочишћено. Воденица је сада у власништву мојих братанаца Илије, Микана и мене“, каже Ђорђе Станковић.
Некада је према попису воденица и обрадивог земљишта у Србији из 1867. године забележено чак 7.125 воденица. Данас не постоји прецизна евиденција о њиховом броју, а процењује се да их је између 700 и хиљаду, а Станковића је једна од њих.
Ђорђе, Илија и Марко Станковић.
© Уступио Спутњику Марко Становић
Деда Ђорђе, братанац Илија и унук Марко поново су покренули „Станковица воденицу“. На фотографији недостаје братанац Микан који је био заузет послом.
Доста је уложено новца у обнову, а требало би и још. Трудили су се да воденица задржи првобитни облик. Средили су темеље, зидове, кровну конструкцију и сачували аутентичност изгледа, морао је и да се реконструише механизам млевења. Већина материјала је из околних шума са брда Дуба.
„Тренутни капацитет воденице је око 1.000 килограма дневно, ради само један точак, а до краја лета планирамо да активирамо и друга два точка на којима бисмо млели житарице без глутена. У воденици сада мељемо и имамо у понуди кукурузно жуто брашно, кукурузни бело, пшенично интегрално брашно, ражано и хељдино брашно. Брашно пакујемо у паковања од килограм, а амбалажу и лого је осмислио Марко, на кога смо поносни и који је све нас вратио народној традицији.“
Моћна Расина даје снагу „Станковицкој воденици” у Тршановцима код Бруса
© уступио Спутњику Марко Станковић
Житарице купују од пољопривредника из Тршановаца и околних села, осим хељде коју узимају у Сјеници, јер виша надморска висина погодује бољем квалитету.
„У плану је да сами узгајамо све житарице које можемо јер имамо велико имање. Поред пет врста брашна, планирамо да нашу понуду обогатимо са још два спелтиним и јечменим брашном. Брашно које се меље на воденичном камену је најздравије. Број обртаја камена је око 130 у минути, чиме се житарица “не спаљује” већ задржава сва хранљива својства. Цело зрно улази између два камена и буквално се очувају сви природни састојци, не одваја се љуска, не вади се клица. Све што остане од млевења не бацамо већ се даје стоци као јарма или мекиње”.
Један џак од педесет килограма жита, ако је камен „наређен“ (наоштрен), у воденици се самеље се за пола сата.
„Највећи проблем са којим се сусрећемо је у јазу. Расина зна да буде плаховита, па и да однесе јаз. Али слогом и великом вољом и упорношћу нас Станковића и то ћемо да решимо. Жеља нам је да у наредних годину дана „Станковицка воденица” буде сређена тако да буде права туристичка атракција за све који пролазе туда. Враћамо се природи, а да подсетим да је воденица једини људски изум који је није угрозио”, закључује Ђорђе Станковић.