Понос, сузе и устајање на руску химну: Како су Београђани пратили параду с Црвеног трга

Директан пренос војне параде у Москви организоване поводом Дана победе над фашизмом, грађани Београда пратили преко великог видео бима на централном градском тргу. Ове године изостао је организовани долазак ветерана, али су параду гледали многи Београђани који су кренули у недељну шетњу, као и малобројни туристи који су се затекли у главном граду.

Било је и оних који су сели да попију кафу на Тргу, управо да би могли да прате параду победе.

Најмлађег гледаоца овог великог догађаја спазили смо у првом реду, био је то Вјачеслав Пичугин, двадесетогодишњи младић из Русије који живи у Београду, чији су преци учествовали у ослобађању Европе од фашиста.

На питање зашто је желео да параду прати баш на Тргу, одговара да је тако доживљај много лепши, не само због великог екрана. Занимљив је, каже, моменат када Београђани устану, иако нису на Црвеном тргу, поштујући руску химну.

„Успомене су најважније, успомене и снага. Снага наших дедова и прадедова, због њих сам овде“, каже двадесетогодишњи Вјачеслав, који у Београду живи последњих 11 година, а дошао је с оцем који ради у Србији.

 

„Победа над фашизмом је много важна, она треба да се поштује, јако је важно да поштујемо ово наслеђе, оно може да нам помогне у будућности. Волео бих да су и други млади људи свесни те чињенице. Ако поштујемо ову борбу, онда ћемо да поштујемо многе друге ствари које имамо, а нисмо ни свесни њихове вредности.“

На питање зашто на Тргу нема много младих, каже да верује да многи нису ни знали да је пренос на Тргу.

„Није све тако црно, да сам био с мојим друговима, они би сигурно сели да погледају параду. Нове генерације и даље понешто знају о Другом светском рату“, каже Вјачеслав.

Додаје да свако треба да пође од себе, од своје породичне историје, да он чини управо то.

„Мој деда је ратовао на украјинском фронту. И бака је учествовала у рату, али не знам тачно где и јако ме је срамота због тога. Не знам многе детаље из тог дела њихових живота, у којим биткама су тачно били, то не знам, нажалост, а требало би. Верујем да још има прилике да сазнам. Срећан вам празник!“

Једног од најстаријих пратилаца параде на Тргу затекли смо са сузама у очима.

„Радостан сам! Много сам узбуђен, дивно је било!“, каже за Спутњик Стева Живковић.

Он додаје да је посебно срећан што је на паради учествовала и авијација, јер је то било неизвесно, због лошег времена у Москви.

„Емоције су ту, подсећање на зла и трагедије које је народ претрпео. Познато нам је колике су биле жртве, мислим да се можда и не цени много то све данас, али са мојим животним искуством, имам 85 година, мислим да ће се народ, да кажем свет, призвати памети, да се ово више никад неће поновити. То ми је жеља“, каже видно потресен Живковић.

Додаје да су његова сећања на рат и страдања и даље жива. Рођен је у Босни, имао је осам година када је почео Други светски рат.

„Излетели смо из куће да пређемо иза друге зграде, јер је из тог правца пуцало, летеле су бомбе на све стране. Касније сам сазнао да су то биле гранате. Сећам се да сам држао главу уз темељ те зграде, на десет до петнаест метара од мене у шљиву је ударила једна граната, Добро сам главом ударио о ту зграду, због експлозије. Али и од страха. У ужасном страху смо живели свих тих година. Не поновило се!“, каже Стева Живковић.