Осим независности, Србија је на Берлинском конгресу 1878. године добила и обавезу. Наиме, подршку за територијална проширења Србије Аустроугарска монархија је желела да наплати другом врстом услуге – обавезом Србије да изгради железницу. Посебном конвенцијом која је потписана те године, држава се обавезала да ће направити пругу од Београда до Врања и границе са Турском и Бугарском за три године, пише „Историјски забавник“.
На тај начин је, скоро присилно, Србија закорачила у еру модернизације…
Ипак, није све ишло лако – осим новца, ког наравно није било, главни противници железнице у Србији били су радикали.
У тадашњем парламенту су се водиле жестоке расправе – присталице Николе Пашића су тврдиле да на „мала врата“ пуштамо стране силе да нам уђу у државу, да су понуђена решења прескупа и „да се неко већ добро уградио у посао“.
Осим ових, рационалних аргумената, било је и оних, много маштовитијих – да локомотиву вози „антисрпски и антиправославни ђаво“, да су железничке шине као нека врста црне антисрпске змије која треба да „дође из Европе и да уништи Србију“, да њеном изградњом улазимо у „колонијално ропство“…
Ипак, вероватно „најоригиналнија замерка“ била је она по којој ће, тврдили су радикали, железница десетковати нашу земљу јер је „познато да тамо где пруга прође жене мање рађају“. Како и зашто, тачно, никада није баш разјашњено…
Ипак, прогрес се није могао зауставити… Априла 1880. Србија је потписала нову конвенцију која се искључиво односила на изградњу пруге.
Кнез Милан Обреновић је, недалеко од данашњег моста „Газела“ у Београду, сребрним будаком 21. јуна 1881. године ударио темељ Српским државним железницама.
Први воз се из Београда ка Нишу упутио 23.августа 1884. Симболично, вукла га је локомотива која се звала „Краљ Србије“ – прва локомотива на Балкану. На одредиште (као да ће то одредити судбину српских возова у деценијама које долазе) воз је стигао после четрнаест сати вожње.
Недуго затим, Србија је добила још једну локомотиву. Названа је „Наталија“ па је, како ред налаже, и она прва променила име и од тада се звала „Милан“. Краљевски пар је добио своје челичне имењаке.
После ових узбудљивих догађаја, живот је кренуо даље… Радикали су нашли нове разлоге за критику краља Милана Обреновића, установљена је редовна линија Београд-Ниш, а становништво поред пруге се временом навикло на „парног дива“ који, с времена на време, протутњи кроз њихов комшилук.
Прочитајте још: